Yanis Varoufakis: Čemu služi politika štednje

Ako su stroge mere štednje zaista loša ideja i njihova primena direktno doprinosi usporavanju ekonomije, zašto su te mere još uvek tako popularne među bogatima i moćnima?

Yanis Varoufakis / 28. Maj 2021

 

Tridesetih godina 19. veka, izvesni Thomas Peel je odlučio da se iz Engleske preseli u Svon River u Zapadnoj Australiji. Kao imućan čovek, pored sopstvene porodice na put je poveo „300 pripadnika radničke klase, muškaraca, žena i dece“ i poneo potrebne „zalihe i opremu za rad u vrednosti od oko 50.000 funti“. Ali, ubrzo po prispeću u Australiju, Peelovi snovi su se srušili.

Uzrok propasti nije bila bolest, prirodna katastrofa ili loša zemlja. Peel je ostao bez radne snage. Radnici koje je doveo uzeli su komade slobodne zemlje u blizini i počeli da rade za sebe. Peel je obezbedio potrebnu radnu snagu i kapital, ali nije uspeo da kapitalizam presadi na novo imanje, jer su radnici pronašli bolju alternativu.

Priču o Peelu ispričao je Marx u prvom tomu Kapitala da bi pokazao da „kapital nije stvar, već društveni odnos između ljudi“. Priča je i danas korisna, ne samo zato što ukazuje na razliku između novca i kapitala nego i zato što nam pomaže da shvatimo zašto su stroge mere štednje i dalje popularne, iako se protive logici.

Mere štednje ovog trenutka nisu u modi. Politike sa ciljem smanjenja javnog duga nisu visoko na listi političkih prioriteta, dok države troše novac kao da dolazi kraj sveta. Neočekivano obuhvatan – i popularan – program stimulacija i investicija koji je predložio američki predsednik Joe Bidena potisnuo je štednju na još niže mesto na toj listi. Ali, kao i masovni turizam i veliki svadbeni skupovi, programi štednje strpljivo čekaju u senci, spremni da se vrate kada ih na to podstaknu najave hiperinflacije i opadanje prihoda od državnih obveznica.

Manje-više je poznato da su politike strogih mera štednje utemeljene na pogrešnom načinu razmišljanja i da proizvode efekte suprotne od željenih. Greška je u tome što zagovornici štednje ne uočavaju da država, za razliku od pojedinaca, porodica ili kompanija, ne može očekivati da njeni prihodi ostanu na istom nivou nakon što smanji potrošnju. Ako vi ili ja odlučimo da ne kupimo nove cipele, uštedećemo novac i bićemo za toliko bogatiji. Ali države ne mogu štedeti na isti način. Ako država počne da smanjuje potrošnju u periodu kada je potrošnja privatnog sektora već niska ili u opadanju, zbir potrošnje privatnog i državnog sektora nastaviće da pada još većom brzinom.

Taj zbir je naš nacionalni dohodak. Države koje štede smanjivanjem troškova beleže pad nacionalnog dohotka i fiskalnih priliva. Za razliku od domaćinstva ili kompanije, država koja u teškom periodu nastoji da smanji potrošnju zapravo doprinosi daljem padu nacionalnog dohotka.

Ako su stroge mere štednje zaista loša ideja i njihova primena direktno doprinosi usporavanju ekonomije, zašto su te mere još uvek popularne među bogatima i moćnima? Jedno od mogućih objašnjenja je to da oni shvataju da je državna potrošnja usmerena na siromašne dobar način da se predupredi recesija i eliminišu pretnje njihovoj imovini, ali da nisu spremni da plate premiju (u obliku poreza) potrebnu za dobijanje takve zaštite. Ovo tumačenje je verovatno tačno – oligarhiju ništa ne povezuje tako snažno kao otpor oporezivanju – ali to još ne objašnjava zašto se bogati protive i predlozima da se novac iz emisije centralnih banaka usmeri na siromašne ljude.

Kada ekonomiste čije su teorije saglasne sa interesima 0,1 procenta najbogatijih pitate šta imaju protiv monetarnog finansiranja i redistributivnih politika koje idu u prilog siromašnima, krunski argument je strah od inflacije. Oni veštiji prave i dodatni korak tvrdeći da bi takvo rasipanje u krajnjem ishodu štetilo onima kojima treba da pomogne, jer bi dovelo do rasta kamatnih stopa. Suočena sa rastom duga država bi morala da smanji potrošnju. A to bi proizvelo recesiju koja bi prvo i najsnažnije pogodila siromašne.

Ovo nije pravo mesto za još jedno pretresanje ove teme. Ali pokušajmo, argumenta radi, da na trenutak zamislimo da smo se nekim čudom složili da štampanje još jednog triliona dolara za finansiranje osnovnog dohotka za siromašne ne bi pokrenulo inflaciju i uzrokovalo skok kamatnih stopa. Bogati i moćni bi se i u tom slučaju protivili predlogu iz straha da bi na kraju završili kao Peel u Australiji. Novac bi možda sačuvali, ali izgubili bi moć koju im ovaj daje nad onima koji ga nemaju.

Dokaze za to već vidimo. U Sjedinjenim Državama poslodavci se žale da ne mogu da pronađu radnike iako se pandemijske mere ukidaju. Zapravo nam govore da nema ljudi spremnih da rade za uvredljivo niske nadnice koje nude. Odluka Bidenove administracije da produži isplatu dodatne pomoći za nezaposlene u iznosu od 300 dolara sedmično znači da radnici primaju beneficije u iznosu dvostruko većem od iznosa minimalne nadnice propisane na federalnom nivou – koju Kongres odbija da poveća. Ukratko, poslodavci imaju problem sličan onom koji je Peel imao u Svon Riveru.

Ako sam u pravu, Biden se nalazi pred nemogućim zadatkom. Zbog potpunog odvajanja finansijskih tržišta od stvarnog stanja kapitalističke proizvodnje posle 2008. godine, svaki nivo fiskalnih stimulusa koji odabere biće u isto vreme i previsok i nedovoljan. Nedovoljan zato što neće proizvesti dovoljan broj dobrih radnih mesta. Previsok zbog niske profitabilnosti i visoke zaduženosti mnogih korporacija, zbog čega bi i najmanje povećanje kamatnih stopa neizbežno proizvelo kaskadu bankrota i paniku na berzama.

Jedini način da se izađe iz ove situacije i da se finansijska tržišta i realna ekonomija ponovo uravnoteže jeste značajno podizanje nivoa dohotka američkih radnika, uz otpis većeg dela duga – na primer, studentskog – koji ih sada drži u klopci. Pošto bi takvi potezi ojačali pozicije većine i tako prizvali bauk Peelovog debakla, bogati i moćni biraju da ostanu pri dobrim starim merama štednje. Uostalom, njihov primarni interes nikada nije bilo očuvanje ekonomskih potencijala, već osiguravanje moći koju malobrojni imaju nad mnogobrojnima.

Project Syndicate, 17.05.2021.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 28.05.2021.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.