Yanis Varoufakis: Poslije Trampa

Normalnost i obnova uljudnog ponašanja u Beloj kući: tome se nadaju elite koje su podržale Džoa Bajdena, sad kad je pobedio na izborima. Nas ostale, međutim, ne privlači ova skromna ambicija.

Yanis Varoufakis / 10. Novembar 2020

 

Normalnost i obnova uljudnog ponašanja u Beloj kući: tome se nadaju elite koje su podržale Džoa Bajdena, sad kad je pobedio na izborima. Nas ostale, međutim, ne privlači ova skromna ambicija. Birači koji preziru Trampa slave njegov poraz, ali većina ne želi povratak na ono što se pre njega smatralo normalnim ili etičnim.

Kada se Tramp razboleo od kovida-19, njegovi protivnici su strahovali od porasta broja njegovih pristalica iz saosećanja. Ali Tramp nije običan predsednik kome je potrebno saosećanje birača. Niti mu je potrebno, niti on zavisi od toga. On rukuje gnevom, neguje mržnju i održava strah u kojem Amerikanci žive posle finansijske krize 2008. Prostakluci i prezir prema pravilima pristojnog ponašanja bili su njegova sredstva za povezivanje sa značajnim delom američkog društva.

Godine 2008. je konačno ukinuta normalnost koja je trajala decenijama. Prvobitni posleratni društveni ugovor raskinut je početkom 1970-ih, izazivajući trajnu stagnaciju medijane zarada. Zamenjen je obećanjem drugačijeg puta ka prosperitetu američke radničke klase: rastom cena nekretnina i manipulacijama sa penzionim fondovima. Kada se 2008. srušila kula od karata na Vol stritu propao je i taj društveni ugovor između američke radničke klase i njenih vladara.

Posle sloma 2008. krupni biznis je novac centralne banke za spasavanje Vol strita iskoristio da bi otkupio svoje deonice, dižući im cene u nebesa (kao i svoje direktorske bonuse), istovremeno lišavajući male i srednje firme značajnijih investicija u kvalitetnih radna mesta. Amerikanci su doživeli negativne kamate, zaplene kuća, kolaps penzijskih fondova i prekarne poslove – a sve to naspram spektakla koncentracije bogatstva i moći u rukama malobrojnih.

Do 2016. frustracija većine Amerikanaca dosegla je ozbiljne razmere. S jedne strane, živeli su u zebnji od trajne seče javnih izdvajanja na koju su njihove zajednice osuđene 2008; s druge su videli kako vlast prebacuje gubitke vladajuće klase na teret društva i tako odgovara na opšti ekonomski slom.

Donald Tramp je tu frustraciju naprosto upregao u svoju korist. Učinio je to taktikom od koje se njegovi liberalni protivnici do danas nisu oporavili. Demokrate su tvrdile da je Tramp nikogović, pa prema tome nedoličan za predsednika. To nije dobro primljeno u društvu oblikovanom medijima koji godinama uznose minorne selebritije.

Što je još gore za Trampove protivnike, prikazivati ga kao nesposobnog je autogol: Donald Tramp nije običan nesposobnjaković. Džordž Buš mlađi je bio nesposoban. Ne, Tramp je gore od toga. Kod njega se ukršta teška nesposobnost sa retkom sposobnošću. S jedne strane, nije u stanju da sastavi dve čestite rečenice i spektakularno je propao na ispitu zaštite miliona Amerikanaca od kovida-19. Međutim, s druge strane, raskinuo je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (Nafta) koji je građen decenijama. Smesta ga je zamenio drugim koji svakako nije gori – bar iz ugla američkih radnika u industriji ili fabričkih radnika u Meksiku koji sada imaju značajno veće dnevnice nego ranije.

Sem toga, uprkos svojoj ratobornoj pozi, Tramp ne samo da je održao obećanje da neće započinjati nove ratove, već je povlačio američke trupe sa svih strana sveta, na kojima je njihovo prisustvo izazivalo značajnu štetu bez opipljive koristi za mir, pa čak i za sam američki interes.

Trampovi protivnici su ga takođe često nazivali lažovom. Ali Tramp nije običan lažov. Bil Klinton je lagao; Tramp je daleko gori. Sposoban je da raspreda nezamislive laži dok istovremeno izgovara istine koje nijedan predsednik nikad ne bi priznao. Na primer, kada su ga optužili da povlači finansije iz poštanske službe zbog izbornih interesa, svoje protivnike je do temelja potresao otvorenim priznanjem da ograničava finansiranje pošte da bi otežao glasanje glasačima demokrata.

Trampova grubost prema opoziciji, koliko god bila neprijatna, možda je čak donela izvesno olakšanje onim zaboravljenim Amerikancima koji su Bajdenovu uglađenost povezivali sa velikodušnošću koju je bivši potpredsednik pokazao prema Vol stritu i superbogatašima koji su mu finansirali kampanju. Ne bez razloga, oni Bajdena vide kao ljubaznog izaslanika bankara koji su im zaplenili kuće i ujedno člana administracije koja je te iste bankare javnim novcem spasavala od propasti.

Oni slušaju Bajdenove slatkorečive, učtive govorancije o jedinstvu, poštovanju, toleranciji i jačanju zajedništva, a u sebi misle „ne, hvala, ne želim jedinstvo sa onima koji su se obogatili na mojoj bedi, niti hoću da ih tolerišem“. Za njih je Trampovo ponašanje gadna, ali dobrodošla manifestacija solidarnosti sa narodom koji se oseća osnaženo kombinacijom vulgarnosti i podsećanja na neukrotivu veličinu Amerike – čak i ako duboko u sebi nikad nisu ni očekivali da im se prilike značajno poboljšaju kad Amerika jednom postane „opet velika“.

Tragedija progresivaca je u tome što Trampove pristalice nisu potpuno u krivu. Demokratska stranka je toliko puta pokazala svoju privrženost moćnicima koji su odgovorni za bol, gnev i poniženje, sve ono što je lansiralo Trampa u Belu kuću. Demokrate stalno govore o rasnoj pravdi, potrebi za više žena u vlasti, pravima LGBT+ zajednice itd. Ali onog trenutka kad političari poput Bernija Sandersa pokušaju da ukažu na strukture moći koje zapravo drže crnce, žene, manjine i siromašne na marginama društva, odupiru se tome punom snagom.

Većina Trampovih pristalica ne ume da izrazi sve ovo tako jasno. Međutim, njihov prezir prema liberalnom establišmentu ukorenjen je u shvatanju da bogate demokrate, koje su podržale kandidaturu Bajdena i Haris, nikad neće zaista promeniti stanje u kom se siromašni nalaze. Nije dozvoljena nikakva redistribucija bogatstva i moći koja bi ugrozila fondove njihove dece ili astronomske cene njihovih deonica na Vol stritu.

Naspram toga, koliko god se Bajden upirao da govori jezikom nekog Zelenog nju dila, niko ne može da ga zamisli kako izgovara nešto poput Frenklina Ruzvelta koji je, misleći na bankare, jednom rekao: „Jedinstveni su u svojoj mržnji prema meni – i ja tu mržnju srdačno pozdravljam“. Bez spremnosti da se suprotstavi najvećoj koncentraciji korporativne moći u istoriji Sjedinjenih Država, čak ni najdopadljiviji predsednik neće uspeti da donese ni društvenu pravdu, ni značajne mere za ublažavanje klimatskih promena. Kako to njegove pristalice kažu, Tramp bar nije licemeran.

Dakle, da, Džo Bajden je pobedio. I hvala univerzumu na tome. Ali treba razumeti da mu je to pošlo za rukom uprkos, a ne zahvaljujući njegovom poštovanju društvenih konvencija ili obećanju da će obnoviti normalnost u Beloj kući. Umnožena nezadovoljstva koja su Trampa dovela na vlast 2016. nisu nestala. Ako se budemo pravili da jesu, samo ćemo ubrzati propast – i Amerike i ostatka sveta.

The Guardian, 08.11.2020.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 09.11.2020.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.