Tokom dve decenije Musolinijevog fašističkog režima u Italiji – od 1922. do 1943. godine – hiljade ljudi je bilo zatvoreno po sanatorijumima, jednostavno zbog toga što se nisu uklapali u moralne norme režima. Anakarla Valerijano i Konstantino Di Sante, istraživači sa italijanskog Univerziteta u Teramu, proveli su više godina proučavajući svedočenja iz prve ruke o nehumanom zatočenju hiljada ljudi – naročito žena – za koje se smatralo da su mentalno oboleli, ili previše liberalni ili „moralno abnormalni" da bi funkcionisali u društvu.
Njihova studija se pretvorila u izložbu – koja uključuje fotografije, medicinske kartone i lična pisma – koja je prošle godine organizovana u rimskom Istorijskom muzeju, a sada putuje po Italiji. Razgovarala sam sa Anakarlom o njihovom radu, i o tome šta je tačno režim radio sa neposlušnim ženama.
Kako je došlo do realizacije ovog projekta?
Anakarla Valerijano: 2010. smo počeli da pregledamo arhive sanatorijuma Sant'Antonio u Teramu, koji je osnovan 1881. i zatvoren 1998. Za jednu studiju sam analizirala medicinske kartone 7000 od 22000 muškaraca i žena koji su bili zatočeni tamo između 1881. i 1945. Deo istraživanja se nalazi u mojoj knjizi, Istorija sanatorijuma u Teramu. Nakon što je knjiga objavljenja, rešila sam da se vratim tamo i fokusiram samo na žene koje su bile hospitalizovane tokom vladavine fašističkog režima, od 1922. do 1943.
Zašto? Šta je kod njih bilo posebno interesantno?
Tokom doba fašizma su počele da se pojavljuju fotografije na medicinskim kartonima žena. A tokom tih godina, sve više i više žena je završavalo u sanatorijumu zbog „devijacija". Koncepcija „ženskih devijacija" mi je bila fascinantna, pa sam rešila to da proučim.
Zašto su fotografije lica bile značajne?
Prema pozitivističkoj teoriji, koja je tada bila popularna, mogao si da oceniš da li je neko kriminalac ili mentalno bolestan samo po dimenzijama njegove lobanje, po obliku jagodica ili položaja očiju. A fotografije su imale i praktičnu svrhu – pacijente je bilo lako prepoznati ako pokušaju da pobegnu.
Koja je tačno bila dijagnoza tih žena?
„Devijacije", ali država je napravila mnogo kategorija devijacija. U svom čuvenom govoru 1925, Musolini je rekao da je jedina uloga koju ispravna supruga treba da igra uloga dobre majke. Mnoge žene koje su hospitalizovane su bile optužene da su „degenerisane majke" – nisu se uklapale u model majke u koji je država verovala.
Da li su žene iz nekih klasa bile posebno pogođene?
Većina njih je poticala iz radničke klase, i živele su u teškom siromaštvu. Radile su na poljima i imale desetoro, dvanaestoro, četrnaestoro dece. Ako bi ikada poklekle pod teretom svojih odgovornosti – dodatno komplikovanih glađu i teškim siromaštvom – i nisu bile u stanju da se staraju o svojim porodicama na način koji je država smatrala prihvatljivim, bivale su označene kao „degenerisane majke". Isto je važilo za žene koje su patile od postporođajne depresije, ili koje nisu želele da rađaju još dece. Nisu se uklapale u imidž savršene majke po Musolinijevom mišljenju.
A šta je bilo sa seksualnim devijacijama? Fašističke vlasti su uvele državne bordele, tako da im prostitucija nije smetala, ali nisu li mnoge žene institucionalizovane zbog seksualnih pitanja?
Da, našli smo kartone nekih seks radnica, ali nije problem bila njihova profesija. Često su bile hospitalizovane u sanatorijumu ako bi se zarazile nekom polno prenosivom bolešću. Ali prema režimu, pravi problem su bile devojke i žene koje su odbijale da se potpuno seksualno potčine volji svojih partnera. Na njih se gledalo kao na buntovnice koje treba pokoriti.
Da li te je neka od priča tih žena posebno dirnula?
Dirnulo me je toliko mnogo njihovih priča, nisam mogla da ne osetim intimnu povezanost s njima. Ono što me je najviše pogodilo su bila pisma koje su one pisale, svojim rečima opisujući svoja iskustva. Ta pisma su obično bila adresirana na njihove porodice, ali nikada nisu bila poslata. Umesto toga, jednostavno bi ih pridodali njihovom medicinskom kartonu. U većini tih pisama, molile su svoje porodice da ih prime nazad, ili osoblje klinike da ih pusti. Neke su pisale o svakodnevnom životu, prepunom zlostavljanja, kontrole, neljudskim uslovima života i gladi.
Bile su zatočene, ali da li je bilo ikakvog lečenja?
Samo zatočenje je trebalo da bude vid lečenja. Dok se sredinom dvadesetog veka nisu pojavili lekovi za mentalne probleme, izolacija i nadzor su bili smatrani za efikasno lečenje. A u to doba, mislilo se da su poremećaji ponašanja i mentalni problemi ista stvar. Ako ste bili muškarac koji nije voljan da radi, ili žena koja nije voljna da bude poslušna, verovalo se da ste „po prirodi nemoralni".
Koji drugi oblici lečenja su postojali, osim zatočenja?
Početkom dvadesetog veka, problemi sa mentalnim zdravljem su se smatrali za organsku neravnotežu. I lečeni su ciklusima vrelih i ledenih kupki, i takozvanim „lečenjem odmaranjem" – što znači da su pacijenti na duže vremenske periode vezivani za krevete. Tokom doba fašizma, lekari su eksperimentisali sa insulinskom šok terapijom, terapijom elektrošokovima, pa čak i terapijom malarije – koja je podrazumevala ubrizgavanje virusa malarije pacijentima, da bi im telesna temperatura ekstremno skočila, u nadi da će „šokom probuditi" katatoničnog pacijenta. Takve vrste eksperimenata su bile ekstremno opasne.
Da li je iko ikada bio pušten iz sanatorijuma?
Svakako, našla sam mnogo slučajeva ljudi koji su nekoliko puta bivali zatočeni, puštani, a zatim ponovo zatočeni. To je najviše pogađalo žene koje nisu imale porodice kojima bi se vratile. Kada bi ljudi umrli u sanatorijumu, ili proveli 50 ili 60 godina iza rešetaka, to bi se događalo zato što njihovi rođaci nisu bili voljni da ih prime nazad. Kada te jednom zatvore, prestaješ da budeš osoba. Lišen si svojih ljudskih prava i označen si kao kriminalac. Bila je velika sramota imati rođaka u instituciji za mentalno obolele.
Način na koji se ophodimo prema problemima sa mentalnim zdravljem se poboljšao, ali šta je ostalo isto, po tvom mišljenju?
I dalje moramo da prekinemo sa stigmatizacijom vezanom za probleme sa mentalnim zdravljem. Na primer, nakon nekog ubistva, prvo što čuješ je da je ubica bio „psiho", ili mentalno neuravnotežen, kao da to sve objašnjava. A i dalje ima nasilja i zlostavljanja u nekim institucijama za mentalno zdravlje. To možda jesu izolovani incidenti, ali moramo da činimo više da ih predupredimo.
Hvala, Anakarla.
