Vojislav Durmanović
Čitajući naslov pomislih kako ću uzalud protraćiti vaše dragoceno vreme, jer je na postavljeno pitanje dovoljno dati jedan jedini odgovor (pametnom je i išaret dovoljan). Ipak, potrudiću se da vam što argumentovanije predočim zašto uprkos svemu treba podržati jednu svežu i mladu opciju u našem gradu. I to ne zato što mi je sa svojih sedamnaest godina politička nevaspitanost mase i plitkost buržoaske psihe (Andrić) koja više od tri decenije oblikuje domaću političku scenu nešto jasnija nego većini građana ove zemlje. Učiniću to zbog onih s pravom nezadovoljnih članova našeg čaršijskog mikro-društva koji se deklarišu kao pristalice društvenih promena, a koji, smišljajući razne kokošarske izgovore za svoju apstinenciju, gluvo i bezobzirno laju u provincijskom mraku poput pasa iz one Krležine pesme, nesvesni da njihov moralistički ibret na tržištu alternativa postojećem stanju ne vredi ni pišljiva boba.
Nezavisna izborna lista pod nazivom Ću Ćeš Će Ćemo Ćete Će uzburkala je duhove bijeljinske duboke mahale (posudiću ovaj termin iz parola Trampovih pristalica). Oni nisu pokret ni politička stranka, nemaju predsednika ni žiro račun – međutim, malo koga ostavljaju ravnodušnim. Jedni ih simpatišu, pružaju im podršku i sa njima se identifikuju, dok ih drugi potcenjuju, ismevaju i preziru, očigledno im zavideći na hrabrosti, orginalnosti i smislu za humor. Boban Lazić, idejni tvorac ove liste građana i njen primus inter pares – inače, po struci motorista-vesparoš, boem i zajebant, a u slobodno vreme kandidat za gradonačelnika i vlasnik firme Signum – prilično je ambiciozan: pored načelničkog mandata, neformalni lider ćućešćećemoćeteista najavio je osvajanje svih odborničkih mesta, čime bi prevlast tradicionalnih političkih opcija u Bijeljini bila konačno iskorenjena. Boban svakako nije usamljen u svom pohodu, a njegovi protivkandidati – taj truli kupus semberske političke scene, reanimiran i uzburkan velikim transferom trenutnog gradonačelnika Mićića u dojuče protivnički tabor – sve su, samo ne naivni.
Ću Ćeš Će Ćemo Ćete Će (u nastavku ĆĆĆĆĆĆ) ne poseduje zvaničnu programsku deklaraciju i ne baštini slovom na papiru ograničenu i linijom forsiranom ozgo (što 'no reče Mektić) određenu političku doktrinu. Njihov pogled na naše Sada deideologizovan je i ne-dogmatski, a delovanje snažno antisistemski usmereno. Samim tim, ĆĆĆĆĆĆ istrajava na pozicijama borbe protiv kriminala, korupcije i partokratskog kidnapovanja javnih institucija, te demokratskog otpora populizmu, šovinističkom i reakcionarnom nacionalizmu, a sve u ime građanskih prava i socijalne pravde, slobode, mira i prosperiteta. Kako tzv. Vrh Vrhova, telo za koordinaciju čine građanski aktivisti, a ne profesionalni političari svaka diskusija u vezi sa budućim delovanjem i ciljevima grupe ĆĆĆĆĆĆ slobodna je, savesno prihvaćena i uvek dobrodošla. Zapravo, reč je o multilateralnom i na brdovitom Balkanu nedovoljno prihvaćenom načinu funkcionisanja koji se na engleskom govornom području naziva big tent ili catch-all, a koji podrazumeva unutarstranačku politiku ohrabrivanja članova da neguju širok spektar autentičnih mišljenja i pogleda.
Posebno bih se osvrnuo na dosledno ne-identitetsku i naglašeno multietničku platformu ĆĆĆĆĆĆ koji ima brojne simpatizere među, neko će reći semberskim Bošnjacima, a ja kažem bošnjačkim Sembercima, mojim zemljacima i sugrađanima. Hvala im i za podršku koju su pružili autoru ovih redova u njegovom nastojanju da istina o ratnim užasima koja je dugo vremena gurana pod tepih konačno izađe na videlo i time demonstrirali svoju neutemeljenost na pogubnim narativnima iz 90-ih, u pristupu najtežim etičkim pitanjima pokazali hrabrost vrednu poštovanja i načinili bitan korak u razbijanju etno-sektaškog autizma koji oblikuje naše živote. Želim im da u tome istraju.
Živimo u doba kada se sve kupuje i prodaje. Poznato je da stranački pijuni, sitni aparatčici i botovi-sendvičari obitavaju isključivo u svojoj skučenoj zoni komfora, u toplim džepovima šefovskih šinjela i memljivim eho-komorama u kojima se laži besomučnim ponavljanjem pretvaraju u istinu. Kako ĆĆĆĆĆĆ nije leglo prvobitno opisanih, najnižih oblika naše političke faune, već prostor kritičkog mišljenja otvoren za dijalog i razmenu ideja, za razgovor kao afirmaciju slobode, a ne ćutanje iz straha za egzistenciju, njihova kadrovska politika odskače od palanačkog obrasca podobnosti. ĆĆĆĆĆĆ čini front snažnih i izgrađenih individua odlučnih da svoje kapacitete sasvim nekoristoljubivo podrede opštem dobru (u suprotnom bi vrlo brzo uskočili u dres bržeg, jačeg, boljeg i umesto skupljanja potpisa po gradskom parku pristupili podeli fotelja). Uz malo poverenja, podrške i zdravog entuzijazma, ova ekipa može biti jezgro istinske alternative falangama nekompetentnih, nekredibilnih, nemoralnih, ucenjenih i precenjenih fušera, skorojevića i prelivoda, pripismene i mutave boranije željne funkcija i vlasti. Kada stvari legnu na svoje mesto, oni neće derati laktove otimajući se za visoke funkcije, već će ostati ono što su i bili: frizeri, arhitekte, likovni umetnici, profesori, konobari, hemičari, IT stručnjaci, inženjeri, preduzetnici, bibliotekari.
Kandidati odborničke liste ĆĆĆĆĆĆ su ljudi iz naroda u pravom smislu te reči! Obrazovani, profesionalno ostvareni i politički nekompromitovani (izraz stručni/struka izjalovio se u doba korone) oni su blank page na glasačkim listićima i dašak svežeg vazduha u neprovetrenim birokratskim jazbinama ove kasabe. Ljudi iz naroda deluju metodama bliskim narodu – banalnim i patetičnim govorancijama, pevanju pod šatorom i vabljenju naroda deljenjem upaljača i milostinje u vidu pašteta i brašna janjarskoj sirotinji ĆĆĆĆĆĆ suprotstavio je gerilski metod vođenja predizborne kampanje. Deljenje objava na društvenim mrežama, prikupljanje potpisa po kafićima (pitam se, ima li šta bijeljinskije od toga?), nalepnice sa prepoznatljivim likom magareta, pa čak i hodajući simbol – magare glavom i bradom u gradskom parku... čini se da je po prvi put cilj kampanje animirati birača i, umesto agitpropovskog uzvikivanja jeftinih parola, naterati ga na razmišljanje distribucijom pristupačnih i razumljivih sadržaja.
Iako se delimično slažem sa tvrdnjom Miloša Jovanovića, predsednika Demokratske stranke Srbije kako je naša sadašnja vazalna svest po prirodi stvari slugeranjska prema jačem, a autoritarna prema slabijem i kao takva nikada gospodska ni demokratska, ne mislim da loša vlast nužno odražava kapacitet naroda, već upravo suprotno. Ako marksisti tvrde da je religija opijum za mase, kako onda nazvati ovaj toksični miks opasnog neznanja, potpune apatije i suštinskog nerazumevanja kako funkcioniše jedna demokratska republika (lat. res publica – javna stvar)? Da li ljudi koji svesno degradiraju i dobrovoljno ograničavaju svoja građanska prava čine to iskreno verujući da su lažibajke, šećerleme, štapovi i šargarepe što im ih kao navijačima nudi večiti derbi Mićo – Dodik (a koji, eto, više i ne postoji) jedini ponuđeni odgovor na stanje u kom se nalaze? Zašto svoju ionako bednu egzistenciju čine još bednijom? Nadasve je infantilno nedavanjem potpisa za kandidaturu u startu sabotirati jednu novu inicijativu, osporavajući joj ono na šta, pogotovo u poređenju sa ostalim kandidatima, ima neosporno moralno pravo – da fer, pošteno i čista obraza odmeri svoju snagu na izborima.
Nije prošlo dugo, a lokalni pseudobuntovnici, kojekakvi dokoni fejsbuk komentatori i umišljeni uhlebi, ti malograđanski prinčevi površnosti krenuli su da se zaleću poput jastrebova ukazujući na navodnu neozbiljnost, amaterizam i odsustvo vizije u redovima ĆĆĆĆĆĆ. A ja kažem: zar upravo to nije njihov najjači adut? Ako neko od običnih i porodičnih ljudi sa ove odborničke liste uspe da osvoji mandat bez ijedne marke utrošene na kupovinu glasova, bilborde, plakate i vino u tetrapaku za napajanje mitingaša – zar takav poduhvat ne bi obesmislio skupu kafansko-preletačku strategiju na kojoj počiva tobožnji uspeh svih političkih stranaka u Bijeljini? Ne bi li Bobanova formula red zajebancije, tri reda ozbiljnog upravo nezaustavljivom zajebancijom svega i svačega, pa i najvećih svetih krava uspela da, obesmislivši sva pravila palanačkog bontona i razotkrivajući svu apsurdnost politikantskog šibicarenja, dovode u pitanje balans štela i papaka na kojem počiva bogomdani poredak svake provincije? Verujem da će biračko telo sačinjeno od građana koje pisac Dragan Velikić u svojim sjajnim kolumnama u NIN-u naziva tihom elitom – profesori, kulturni radnici, nezavisni novinari, intelektualci, visoko obrazovani, politički neopredeljeni, nepotkupljivi i ogorčeni slojevi društva – podržati listu ĆĆĆĆĆĆ ako ni zbog čega drugog, onda iz inata: tipično srpski, balkanski i bosanski.
Jer sve drugo je isprobano, i sve što je isprobano – propalo je. Ništa nam drugo ne preostaje, nemate šta da izgubite – stoga what could possibly go wrong? Naravno da političari nisu anđeli ni meleci, već realni ljudi od krvi i mesa, prepuni slabosti, frustracija i zabluda. Svaka moralistička potraga za nemogućim srednjovekovnim reliktom viteštva u modernoj politici – besmislena je. Međutim, možemo učiniti ono što je u našoj moći. Za početak, spaliti sve svoje iluzije, a malodušnost odložiti u ormar i poslužiti se dečije naivnim metodama. Možemo konačno shvatiti da sitan šićar i lični profit nisu bogovi politike, već taguti i zlatno tele pokvarenih i nesavesnih političara. Možemo spoznati snagu koju imamo u svojim rukama u vidu glasova, a koja nam je ustavom i zakonom zagarantovana. Tada možemo prestati da glasamo iz straha. Možemo oterati svete krave, slomiti oklop kornjači na kojem stoje slonovi koji na leđima drže ravnu ploču i, vođeni neuhvatljivim slobodoumljem, skršiti citadelu beznađa u koju smo zarobljeni i osloboditi se crne magije. Možemo prebroditi i ovu užasnu civilizacijsku krizu.
Prvi put u životu, u dugom hodu od dečačkih snova do vizionarskih stavova (oduvek sam imao više političkih nego ličnih vizija), ovde, na obodu Panonskog mora – ukazala mi se prilika za artikulaciju svog nezadovoljstva. Potpisom i/ili glasom, podržimo Ću Ćeš Će Ćemo Ćete Će: ako ništa, doprinećemo demokratskom diverzitetu na bajatoj javnoj sceni, dok će se oni drugi skloni ružičastom idealizmu (tu ubrajam i sebe) iskreno radovati izbornom krštenju ove liste i u tome videti probni balon nošen vihorom promena, odnosno nagoveštaj svetlije budućnosti.
