Postoje ljudi kojima je bogom dano da vladaju. Naprosto su rođeni za taj posao. Svi sistemi ovoga svijeta ne mogu ih zaustaviti u tom naumu, jer oni su jako fleksibilni i znaju se postaviti gdje, kada i kako treba. Mudri su, migoljasti, vispreni!
Socijalizam, kao temeljna ideja, dobro im je došao da se nauče palamuditi o osnovnim potrebama naroda, koje bi, da se oni pitaju, voljeli da se svedu samo na nagonske (i to one seksualne), pa da mirne duše mogu kazati na glas ono što misle: «Jebi se narode!»
Demokratija je ona vrsta nadogradnje koja im omogućava da se legitimno domognu vlasti koju im oberučke i bezglavo narod daje, na kontu čega opet mogu reći: «Jebi se narode, tražio si gledaj!»
Te «nezavisne» persone su u isto vrijeme i socijalci i demokrate, i progresivci i tradicionaliste, i evropejci i nacionalisti...a ispred svake odrednice hladno možemo staviti kvazi. Zapravo, oni svoju «nezavisnost» mogu zahvaliti činjenici da im je istorija poklonila jedno dobro ušuškano vakuumsko mjesto, na kojem su zaštićeni kao bijeli međedi. U pojmu «nezavisni» se zapravo krije riječ magije, jer onaj koji pripada jednoj takvoj društvenopolitičkoj struji ne mora da haje ni za šta pošto je «nezavisan» od svega.
Oni nisu vladali u komunizmu, jer komunizma nikada nije ni bilo. Pred kraj socijalizma glumili su paćenike, reformiste, lišene vlasti, i borili se za pravo srednje društvene klase koja je u tim vremenima prestala da postoji. Za vrijeme rata su stajali po strani i čekali koja će struja da pobijedi, ona nacionalistička ili ova kvazi demokratska, te su nakon borbenih busija i pjesama zauzeli svoje mirnodopske pozicije. Oni iz redova «nezavisnih» koji su učestvovali u ratu radili su to fantomski neprimjetno, pa su se danas kao novopečeni biznismeni i bogataši lako pronašli među svojima. Teret odgovornosti, dakle, nije na njihovim plećima. Oni ne moraju da prihvate bilo kakvu odgovornost, savjest im je čista, te mogu laka srca da vladaju i lijepe snove sanjaju.
«Nezavisni», kao što im ime govori, bili su nezavisni i u ratu, kao takvi nisu krivi nizašta, pa sada kao «nezavisni», i u miru, mogu mirne duše da merače blagodeti koje je rat za njih stvorio, htjeli oni to priznati ili ne. Uostalom, dijalektičko-materijalistički diskurs koji su svojevremeno stekli na časovima marksizma naučio ih je da ne budu gadljivi na materijalna dobra.
«Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!», glasno je pod šatrom pjevao vožd «nezavisnih» kada je pozivao narod u svoje «nezavisno» kolo. A u tom kolu ima svakakvih, od bivših radikala i tvrdih desničara, do liberala i mekih ljevičara. Mnoge možemo prepoznati sa plakata od prije desetak godina, kojima je tada šubara bila simbol čojstva i junaštva, te su se kleli u krst časni i slobodu zlatnu, a danas mašu crvenim karanfilima i prave se fini, obrijani i uredni.
Takva struktura unutar redova «nezavisnih» im je i dala na težini, jer među njima nema kakvih nema, te su pomutili sve što se pomutiti može. Stekli su toliku «nezavisnost» u ovoj zbunjenoj BiH da će na kraju osnovati i svoju privatnu «nezavisnu» republiku - da se nađe, ne išće kru'a! Naravno da ne išće kru'a, narod je valjda toliko raspamećen da ne zna šta treba iskati!
«Nezavisne» zaboli ona stvar za bilo koga osim za sebe i svoje. Oni su «nezavisni» i od Boga i od naroda – i od flore i od faune! Mudri Aristotel je rekao: «Da bi živio sam, čovjek bi morao da bude ili Bog ili vuk.» Da je živio u ovo doba, Aristotel bi dodao i treću odrednicu a to je: «... ili nezavisni!»
I zašto bi sada neko ko posjeduje natprirodne moći «nezavisnih» imao želju da brine o potrebama naroda? Od naroda su nezavisni u svakom pogledu - i transcedentno, i transcedentalno. Ono što ih eventualno veže za narod je čista apstraktivna sveza u vremenu izbora (a vrijeme je relativno) u kojem se sve njihove želje pretvaraju u stvarnost. Zbog svoje apriornosti, vlast znade da čak i zakonitosti determinizma rade za njihovu stvar, te da će bilo kakve negativnosti uzrokovane u prošlosti od strane «nezavisnih» po iste svršiti pozitivno u budućnosti. To je čisti zakon kauzalnosti: «Što je narod luđi, «nezavini» će duže vladati!»
Ima jedna poslovica koja glasi: «riba smrdi od glave», međutim za «nezavisne» ova poslovica ne važi, jer oni nit’ smrde nit’ mirišu. Zapravo, to je skupina ljudi sazdana od raznoraznih individua kojima se ne poznaje porijeklo «proizvodnje», a koji su isfabrikovani za potrebe «nezavisnih». Sve sami gorštak do gorštaka, neko bi kazao da su izašli iz nekog naučno fantastičnog filma, glavati, ćoškasti, masni... a opet, gledani očima naroda, oni su uglancani, opeglani, skockani... Dakle, ne možeš im stati na rep.
Britanski novinar i publicista Dejvid Ajk, ima teoriju o gmazovima koja kaže da već duže vrijeme planetom vlada jedna vanzemaljska vrsta, koristeći posebne frekvencije kako bi zakamuflirali svoju gmazljivost i gramzivost.
Da li se i u slučaju «nezavisnih» radi o najezdi gmazova koja samo naizgled oponaša ljude, krijući u pozadini svoje mnogo dublje i ozbiljnije interese, kazaće nam vrijeme koje dolazi.
Vjerovaćemo da nam se neće desiti da se vratimo u doba Jure, u čijem će nas parku proždrijeti gladni dinosaurusi.
