Zavjera magaraca: Zašto nauka ne može biti demokratska

Budući da je svet ogledalo koje ne žele da vide, utočište od sveta nalaze na Internetu, prostoru gde je svako od nas samo blic svetlosti, koji se u deliću sekunde prenosi iz jednog univerzuma u ​​drugi, koji mogu da poprime oblik koji žele..

ROBERTO BURIONI / 06. April 2021

Nauka nije demokratska.

O brzini svetlosti ne odlučuje se podizanjem ruku, kao što je rekao Piero Angela, kome toliko dugujemo. Gvozdena kugla bačena u more uvek bi potonula, čak i ako bi se narodnim referendumom utvrdilo da je specifična težina gvožđa manja od težine vode.

Naravno, mogli biste i to gvožđe da naterate da pluta: ali moraćete da naučite da ga topite, obrađujete, zavarujete u pravom položaju naznačenom u projektu broda. A da biste uspešno obavili samo jedan od ovih zadataka, prvo treba da shvatite da ne znate kako to da uradite, a zatim da - kako biste to naučili, morali biste da proučite ili, još bolje, pronađete nekoga iskusnijeg od vas da vas tome nauči .

U stvarnom životu zapravo postoje ljudi koji to rade. Učitelj koji u ovom trenutku vodi ruku mog deteta ka prvim slovima, zavarivač koji šegrtu objašnjava kako da drži opasnu alatku u ruci, zidar koji novopridošlom mladiću pokazuje kako treba rasporediti cigle u pravim redovima. Zajedno sa onima koji predaju postoje ljudi koji uče: ljudi koji shvataju da znaju manje i sa poniznošću uče od onih koji znaju, a vremenom, žrtvom i praksom se toliko usavršavaju da i sami postaju učitelji.

Zahvaljujući hiljadama ovih ljudi, zauzetih predavanjem i učenjem, to gvožđe koje bi potonulo u vodu postaje veličanstveni brod koji vas u potpunoj sigurnosti vodi na krstarenje Mediteranom.

Facebook i Twitter su dali reč svima, a neki su ovu priliku shvatili kao imperativnu dužnost da razgovaraju i o stvarima koje ne znaju i to uporno rade, ne sluteći da ako je tačno da svako može da kaže svoje mišljenje koju muziku voli ili o boji pseće dlake koja mu se najviše sviđa, kada su u pitanju naučni argumenti - mišljenja nekoga ko ne zna baš ništa o nauci - nisu nam potrebna i zaista lako se može i bez njih.

Medjutim, oni to ne razumeju, čak ni nemaju predstavu o složenosti stvari i zamišljaju da su vrlo jednostavne: kad sretnu nekoga ko otkrije njihovo duboko neznanje, zovu ga ponosnim, arogantnim, onim ko ne poštuje mišljenja drugih ; i sve ovo u neverovatnoj mentalnoj predstavi u kojoj su oni koji proučavaju temu uz godine žrtvovanja - arogantni, dok su oni koji misle da to mogu razumeti posle četvrt sata na Google-u , primer poniznosti.

Osećaju bes, ali to je bes Kalibana, koji , kad se pogledao u ogledalu - video je da mu je ogledalo uzvratilo jezivom ružnoćom. Budući da je svet ogledalo koje ne žele da vide, utočište od sveta nalaze na Internetu, prostoru gde je svako od nas samo blic svetlosti, koji se u deliću sekunde prenosi iz jednog univerzuma u ​​drugi, koji mogu da poprime oblik koji žele...

Možete ih naći, ove Magarce, kako govore o bilo kojoj grani ljudskog znanja, ali posebno o zemljotresima, meteorologiji, lečenju karcinoma i - naravno - vakcinama.

Svaki od njih kaže potpuno suprotno od onoga što nauka kaže i svaki od njih oseća se kao novi Galileo Galilej.

Ali nije dovoljno reći suprotno od onoga što svi kažu da bi se bio Galileo.

Takođe moramo biti u pravu."

Iz knjige “Zavera magaraca: zašto nauka ne može biti demokratska”

ROBERTO BURIONI, redovni je profesor mikrobiologije i virusologije na Univerzitetu Vita-Salute San Raffaele u Milanu.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.