„Nisam se setio. Sada je kasno“. Da se gospodin Vučić na vreme setio bilo bi više vakcinisanih a manje obolelih i umrlih. Nije jasno zašto je i kada kasno, ali to ovde nije važno.
U teoriji društvene dobrobiti ima smisla pretpostaviti da dobronamerni diktator ima uvid u sposobnosti i vrednovanja pojedinaca i stoga može da odredi sistem relativnih cena i transfera kako bi se postigao najviši nivo društvene dobrobiti uz najviši nivo dobrobiti svakoga pojedinca. Ovo je obično prvi korak da bi se utvrdilo postojanje takvog društvenog optimuma, kako bi se onda videlo na koji način da se do njega dođe decentralizovanim postupkom (tržišnim, demokratskim, društvenim).
Jedan očigledan razlog zbog kojeg se traži decentralizovano rešenje jeste to što nije realno pretpostaviti da benevolentni diktator ima sve potrebne podatke o svima. Posebno jer je reč o podacima koji su privatni, dakle po pretpostavci nisu dostupni neposredno.1 A opet nije jednostavno do tih podataka doći recimo anketom jer ne mora da bude u interesu ljudi da ih istinito iznose, pod pretpostavkom da ih i sami znaju.
Drugi razlog jeste meritokratski. Dobronamerni diktator bi morao da se oslanja ne samo na stručnjake iz tehničkih ili medicinskih nauka, već i iz društvenih. Jer nije uopšte izvesno da bi postupak koji bi diktator odabrao, kojeg bi se setio, bio upravo onaj kojim bi se na najbolji način, ili uopšte na bilo koji način i bez obzira na troškove, ostvario poželjni cilj.napisu „Trebalo bi“." title>2 I zaista, postupak kojeg se gospodin Vučić setio – da nevakcinisani plate lečenje ukoliko se zaraze mada su osigurani – nije nikako najbolji, ako uopšte ima smisla, o zakonitosti i da ne govorimo.
Iz ovog drugog proističe i treći razlog koji je politički. Jer ima više optimalnih rešenja između kojih je potrebno izabrati jedno, a to je politički problem. Tako da je potreban postupak usaglašavanja ciljeva i interesa gde podela vlasti i demokratska odgovornost imaju prednost nad diktaturom bar kada je reč o izboru ciljeva, dok se sredstvima bave prethodna dva prigovora.3
U političkoj misli, međutim, značajniji od dobronamernog je zlonamerni diktator. Jedan primer je autokrata koji se oslanja na sopstvene interese i saznanja u skladu sa kojima će se setiti i interesa podanika, uglavnom, kao u slučaju gospodina Vučića, kada je već kasno. U ovom slučaju posle više od milion obolelih i preko 30 hiljada umrlih – to u trenutku kada je već bilo kasno, dok je po najnovijim podacima sa kraja oktobra povećani broj umrlih u vreme epidemije prešao 40 hiljada.
O zlonamernom diktatoru sam pre 30 godina držao predavanje na univerzitetu Džordž Mejson. Neposredan povod je bio rastući uticaj teorije o društvenom kapitalu i o ulozi poverenja u njoj. No tu su bile i teorije o racionalnom diktatoru i opštija teorija o transakcionim troškovima. Kojima su se utvrđivali uslovi pod kojima bi podsećanje na interese podanika bilo pravovremeno.
Moja se kritika svih tih teorija zasnivala na zapažanju da je zapravo pravni i politički poredak, ne samo liberalni, i ne samo demokratski, zasnovan na nepoverenju, a ne na poverenju. Pogotovo ako je reč o autoritarnoj moći i vlasti. Jer ako se podanici oslanjaju na poverenje u autokratu ne bi trebalo da je neočekivano da ih se on neće setiti osim kada je već kasno.
Zanimljivo je, ovo kao digresija, pomenuti jedno zapažanje Darona Ačemoglua na počeku finansijske krize o tome zašto je izbila neočekivano. Ekonomisti i regulatorna tela su, u Americi pre svega, pošli od pretpostavke da banke neće biti sklone da odobravaju rizične kredite i da trguju veoma rizičnim obveznicama kako ne bi izgubile dobar glas, pa onda naravno i posao. Drukčije rečeno, da banke neće rizikovati poverenje i, još gore, zloupotrebiti poverenje onih sa čijim novcem posluju, a i poverenje regulatornih tela.
Ova ideja o značaju reputacije i poverenja ima više izvora, ali je verovatno najjednostavnije videti je na primeru poznate dileme zatvorenika. Onaj ko dela sa poverenjem u svog saradnika u zločinu, ili uostalom u bilo kom zajedničkom poduhvatu, da će biti solidaran, prolazi gore nego onaj ko se rukovodi nepoverenjem. Ukoliko bi, međutim, svi delali sa poverenjem u druge, ishod bi i pojedinačno i zajednički bio bolji – sveopšte poverenje je bolje od sveopštog nepoverenja.
Pitanje onda jeste kako se stiče i održava poverenje u društvenim odnosima svih vrsta? Reputacija bi bila jedan način. Ukoliko je reč o odnosima koji su trajni ili, što je isto, ponavljaju se, onda ako neko dela sa poverenjem u druge i drugima će se isplatiti da se oslanjaju na one koji imaju reputaciju osoba od poverenja, pa će i sami delati kao osobe u koje se može imati poverenje. Sa vremenom će se poverenje u druge i u društvo uopšte povećati pa se može govoriti o poverenju kao društvenom kapitalu. Veći kapital, veći i prinosi koje donosi.
Reč je, međutim, o krhkom društvenom odnosu ukoliko traje ograničeno, a sva su takva, a jednom izgubljeno poverenje se teško obnavlja. To je zapravo pretnja – da izgubljeno poverenje nije lako obnoviti – koja bi trebalo da održava međusobno poverenje, mada samo dok se više gubi nesaradnjom nego što se dobija saradnjom. I zapravo u društvenim odnosima koji po prirodi stvari ne traju doveka, što je veći društveni kapital, veća je i očekivana korist od jednostranih odluka.
Stvari sa poverenjem stoje gore kada su odnosi asimetrični. Jer onda onaj koji ima prednost, recimo ima vlast, može u dilemi zatvorenika, i ne samo tada, da obezbedi ishod koji je za njega najbolji a za podanike gori ili najgori. Korisno je za autokratu da bude zlonameran.
Da li je racionalno da diktator bude zlonameran? Zašto se, ipak, pitanje je onih koji smatraju da to ne bi bilo u interesu racionalnog diktatora, robovlasnici staraju za svoje robove, kao uostalom i za drugi svoj posed? Zar ne bi racionalni autokrata bio zainteresovan da uveća sopstveno bogatstvo ili ugled ili moć ili dugovečnost na vlasti, ili konačno obezbedi mesto u istoriji, tako što će biti dobronameran prema svojim podanicima bar do mere dok su oni efikasna sredstva ostvarenja upravo tih autokratovih ciljeva? U zamenu za prava i slobode autokrata bi se o njima brinuo bar toliko koliko je dovoljno da ne požele da se pobune. Jer, sva je prilika, bolje stojeći bi mogli da zahtevaju prava i slobode. I učešće u odlučivanju o privrednoj i svakoj drugoj politici.
Problem u diktaturama međutim nije u tome da se obezbedi poverenje podanika u autokratu, i zapravo odanost njemu, ako je to uslov da ih ostavi na miru, već u nepoverenju autokrate u podanike. Jer on ima nešto što oni nemaju, a to je vlast. Tako da autokrate zaziru od podanika, ali još više upravo od onih u koje bi trebalo da imaju najviše poverenja. Onih koji su sredstva njegove vlasti i po prirodi stvari su u njegovoj blizini. Racionalni autokrata ne može da se osloni na poverenje već na vlast, jer zato je autokrata. Populizam je jedan način da se disciplinuju mogući suparnici, ali je rizično za autokratu da zavisi od naroda. Ishod je najčešće ono što se sada događa u Srbiji – policija, partijska vojska, narodne patrole i neprijatelji svuda i sa svih strana.
Konačno, načelno, na osnovu teorije o transakcionim troškovima, trebalo bi da je bolje da u društvu i u politici vlada poverenje, jer se time umanjuju transakcioni troškovi, ne samo troškovi prinude već i svi drugi. Jer bi bilo manje posla za birokrate i advokate i za sve ono što sa sobom nose pravna država i racionalna birokratija. Problem sa tom teorijom jeste u tome što nije uopšte izvesno da se na taj način može doći do optimalnih rešenja, jer je opet tu dilema zatvorenika. A potom i dodatni problem postojanja velikog broja optimalnih rešenja, a nepostojanje troškova da se ona ostvare ne obezbeđuje i izbor onog kojem će se težiti. Ukoliko se izbor poveri autokrati, ponovo je bolje za podanike da u njega nemaju poverenje, jer se tako povećavaju troškovi vršenja autokratske vlasti, što bi trebalo da umanji efikasnost samovolje.
Tako da imamo dva sistema, bar kada je reč o političkom poverenju, da tako nazovem odnos vlasti i građana. U jednom se pravom, izborima i nezavisnim ustanovama (ustanovama građanskog društva) utiče na ponašanje vlasti i građana u javnim i privatnim stvarima, u politici kao i u privredi i društvu. Sa ciljem da se na decentralizovan način, i uzimajući u obzir da će se ljudi rukovoditi sopstvenim interesima, obezbedi da se društveni život odvija tako kako bi se odvijao kada bi se zasnivao na poverenju i na koordinaciji dobronamernog diktatora. Taj se sistem naziva liberalno demokratskim i u osnovi mu je društveni i politički pesimizam jer se zasniva na nepoverenju u dobre namere vlasti pre svega, a onda i građana.
Drugi sistem jeste autokratski koji se oslanja na diktaturu jer autokrata nema poverenje u podanike. Odluke autokrate su najčešće diskrecione, jer se time stvara odnos zavisnosti između autokrate i podanika. Gotovo školski primer sveopšte diskrecione vlasti može da se vidi svakodnevno u Srbiji. To je redak primer jer najčešće autokratije u današnjim uslovima ne mogu da se do te mere oslanjaju na diskrecione odluke jednog čoveka. Ne samo zato što se on neće svega setiti na vreme, već i zato što je gotova svaka savremena država, čak i bez obzira na to da li je bogata ili siromašna, suviše složena pa je autokrati u interesu da u nekim stvarima postoji neki red, mada je neophodno da mogućnost diskrecione odluke uvek bude prisutna. Zemlje u kojima niko drugi ničega ne može da seti, kao u Srbiji, su retkost iako autokratija ima poprilično.
Kako se održava autokratski režim? Tako što je diktator zlonameran. Autokratov zadatak je zapravo jednostavan – potrebno je da sve zavisi od njega. Uz to je potrebno da odluke koje donosi nisu sasvim predvidljive jer bi se inače umanjila korist od diskrecione moći a i povećala bi se stabilnost, posebno politička, a to nije povoljno za održavanje autokratske vlasti.
Nestabilnost je zapravo ono što održava autokratiju i produžava njeno trajanje, uz sveopšte nepoverenje, posebno samog diktatora u svoje saradnike i u podanike. Ovo nije nepoznato, mada možda nije uvek jasno kako nestabilnost, koju podstiče sam autokrata, obezbeđuje trajnost samovoljne vlasti. A zapravo je to ono što je zlonamerno u diktaturi.
Nije dovoljno da sve zavisi od autokrate, već je potrebno i da se kod kuće i u inostranstvu očekuje da bi uklanjanje ili smena autokrate vodila velikoj nestabilnosti. Tako da je zadatak autokrate da uspostavi potreban odnos između nestabilnosti koju sam proizvodi diskrecionim odlučivanjem i očekivanja da bi njegovim uklanjanjem došlo gotovo do anarhije. Svi oni koji navodno kuju zavere i svi oni koji se navodno dobrovoljno okupljaju da brane vlast kao narodne straže jedne ili druge vrste doveli bi do gotovo raspada države ukoliko bi autokrata izgubio vlast. Tako da je potrebno naprosto u diktatora imati poverenje bar u toj meri da će održavati nekakvu stabilnost.
Kao što se svakodnevno može pročitati u novinama u Srbiji, a ne retko one samo prenose izjave samog Šefa i njegovih saradnika, ukoliko bi ovi drugi ugrabili, zapravo ukrali vlast, onda bi….
Na kraju zapažanje pod utiskom najnovijih podataka o broju umrlih u epidemiji u Srbiji. Javnost, šta god da je to, čini se da gotovo nimalo ne mari za taj pomor. Svakodnevno se objavljuju brojke o obolelima i umrlima za koje svi znaju da nisu tačne i svejedno se to nastavlja. To može biti samo ukoliko je vrednost života veoma mala. I to ne samo očekivana, već i ona u sećanju. Kolika je i kako je do te mere smanjena, i ne samo u Srbiji, to je posebna tema.
________________
- Videti „Kritika kolektivizma“, Beograd 1988.
- Ovo je Veberova tema o čemu sam pisao u napisu „Trebalo bi“.
- O tome detaljno u knjizi „Politička vrednovanja“.
