ZNATE LI KO JE BILA ROZA PAPO?! Legendarna partizanska ljekarka, prva ŽENA GENERAL na Balkanu

Legendarna Sarajka

Yugopapir / 11. Februar 2018

Roza Papo (6. februar 1914 – 25. februar 1984) požrtvovana doktorka NOR, formirala je veliku partizansku bolnicu kod Ugljevika, a posle Drugog svetskog rata, posvetila se radu na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu. Za svoj trud je bila višestruko nagrađena - ljubavlju bolesnika, uspehom u njihovom izlečenju, ugledom među kolegama.

Prva ratna godina 1941. dovela je mladu lekarku u Olovo, kao službenika socijalnog osiguranja. Išla je pešice ili na konju po brdskim selima, u torbi su bili lekovi I instrumenti. Duž puteva gledala je leševe, decu iskopanih očiju, odrubljene ljudske glave, piše "Jugopapir".

Nije to mogla podneti. I samo je jedno želela: da je partizani što pre zarobe! Jer za njom je išla oružana pratnja - kako doktorku ne bi neko preoteo. Ubrzo se to i desilo, doduše njenom voljom i odlukom. Stigla je u Ozrenski partizanski odred već decembra 1941. Komandant je bio Todor Vujasinović. Od tada pa sve do kraja rata delila je sudbinu Šeste istočnobosanske brigade.

Foto: Znaci.net/Arhiva / screenshot

Marta 1943. godine, prilikom evakuacije ranjenika iz manastira Lovnica i okoline Šekovića, formirana je velika partizanska bolnica u selu Donja Trnova, kod Ugljevika, čiji je organizator i upravnik bila Roza. Septembra 1943. godine je postavljena za referenta saniteta i upravnika bolnice 17. istočnobosanske divizije. Kasnije je bila upravnik Hiruške pokretne bolnice Druge armije JA.


Već 1943. postala je kapetan, a rat je završila kao major Jugoslovenske armije. Godine 1952. bila je prva žena pukovnik JNA, a 4.jula 1973. unapređena je u general-majora Jugoslovenske narodne armije.

Ratne puteve je prešla bodro, s vedrinom i nadom, i kao lekar i kao borac.

Ranjena je 1942.jer nije želela da ispadne kukavica i da se skloni od avionskog napada.

Kada je krv potekla licem, nije bilo nikoga ko bi nju previo. Verovala je da će ostati bez oka i žalila što nema pištolj - da se ubije.

Ipak, sama je oprala ranu, a iskidanu kožu i mišiće nadesnoj strani lica zagladila rukom da ih kako-tako zalepi, piše Jugopapir.

Njenepomoćnice, seljančice, gledale su je i plakale. Zar da se to desi njihovoj lepoj doktorki. Ostali su, naravno, duboki ožiljci. I ne samo ti. Rat donosi mnoge rane, mnoge ožiljke. Rozi su u ratu stradali roditelji, sestra, brat. Kada se 1945. vratila u Sarajevo, nije bilo nikoga iz porodice da s Rozom podeli radost slobode. Otišla je u hotel, a roditelje, sestru i brata potražila i našla u svojim ratnim drugovima.


Ubrzo je, po potrebi službe, mlada lekarka - major prešla u Beograd na specijalizaciju infektivnih bolesti. Tu, na klinici VMA je ostala a ubrzo i postala njen rukovodilac.

Mnoge su se priče pričale o njenom znanju, dobroti i požrtvovanosti. Znala je često popodne, sa ćerkicom u kolicima, da ode pešice do bolnice kako bi i tad obišla one kojima je bila potrebna, kako bi se još jednom uverila da je sve učinjeno da se bolesnicima pomogne.

Za svoj trud je bila višestruko nagrađena - ljubavlju bolesnika, uspehom u njihovom izlečenju, ugledom među kolegama.

Objavila je preko pedeset stručnih radova pa je 1959. postala docent a 1965. profesor Vojnomedicinske akademije,

Neobično skromna i jednostavna, Roza Papo je sve nagrade i unapređenja primala ponajviše kao priznanje radu i ugledu Klinike a mnogo manje sebi i svom zalaganju.

Kada je unapređena u čin generala, u razgovoru s novinarem "Fronta" rekla je, doslovno, da je to priznanje ne samo njoj već još mnogo više svim onim ženama, onim njenim poginulim drugaricama, s kojima je zajedno vojevala i radila,koje su joj bile i najveći prijatelji i najbliži rod.

Sećala se ratnih dana i onih teških odluka koje je morala da donosi sama - da li ranjeniku amputirati nogu, da li tek operisanog pokrenuti zbog evakuacije, da li se sklanjati u zemunice... - kao svojih najlepših dana… “Jer nikada nije bilo toliko drugarstva, toliko veselja, toliko pesme”.

Bilo je za nju kao lekara i majku ogromno zadovoljstvo kada deca s njene klinike nisu htela, izlečena, da idu kući. Htela su da ostanu kod tete-doktorke.

Iako je 1969. godine izgubila sina i poverovala da je za nju vreme stalo, nastojala je da kao šef Glavne regrutne vojno-lekarske komisije unapredi odnos prema regrutima, da omogući pravo mesto u vojsci svakome mladiću, dužnost na kojoj će pokazati najviše i najbolje.

Generalske "pletenice" Roze Papo izvezli su njeno neverovatno požrtvovanje i odanost lekarskompozivu, njena stručnost, koji mogu poslužiti za primer budućim generacijama vojnika i lekara.


Buka preporuka

Društvo

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.