Gost Bukinog audio podcasta bio je televizijski autor Zoran Kesić.
Začetnik je moderne televizijske satire u Srba. Nekada autor 'Dezinformatora' - kultne emisije TV Metropolis i popularne Fajront Republike, a sada voditelj i koscenarista emisije „24 Minuta sa Zoranom Kesićem“, formatom koji po produkcijskom i kvalitetu humora ne zaostaje ni za njegovim američkim uzorima Džonom Stjuartom, koji je odavno u penziji, ili Stivenom Kolberom, koji je i dalje aktivan.
Sa Kesićem smo razgovarali o brojnim temama. Najviše o čuvenom „jednom čoveku“, epizodistima koji prate glavni lik, ali i tome zbog čega je Milorad Dodik čest i rado viđen gost u satiričnim segmentima 24 Minuta.
BUKA: Zorane, razgovaramo u danu kada se emituje prva epizoda nove sezone. Slušao sam razgovor koji si imao sa kolegom sa TV NOVA nakon snimanja prve epizode. Kazao si da se osjećaš kao da nisi ni bio na odmoru već da su te dočekale iste fraze i isti spinovi. Kako u takvoj situaciji pronalaziš inspiraciju i način da ne budeš i ti isti?
Pa, vrlo teško, jer kada pišemo scenario za emisiju, uhvatimo sebe da smo to isto ili slično već pisali. Onda se malo stidiš, jer poturaš gledaocima na neki način nešto što su već videli. Od nas se očekuje da uvek budemo sveži kao u pekari, a ti onda dođeš i daš im „kifle“ od prošle godine. Ali, to nije do nas, već do okolnosti u kojima živimo i do navike političara da stalno vrte iste fraze i iste metode blaćenja protivnika, zamazivanja očiju javnosti. To su njihove standardne metode i trikovi, a onda mi moramo da budemo posebno kreativni i maštoviti da smislimo novi način za obradu i kritiku tih stvari. Sve je teže sprdati se sa nečim što je toliko očigledno, što je sprdanje samo po sebi i parodija ozbiljne političke borbe i imitacija ozbiljne države. Institucije u Srbiji su kulise, koje su samo pro forme tu, a suština je da je sva vlast u rukama jednog čoveka. Kako se zove to uređenje? Verovatno postoji u nekim knjigama, a rekao bih da je to možda autokratija.
BUKA: Govorićemo o „jednom čoveku“ upravo, ali iz malo drugačije perspektive. Kada se gledaju vaše emisije, reklo bi se da vam je najčešči gost, osim jednog čoveka, u satiričnim segmentima Aleksandar Vulin barem jedan od njih trojice. Ko je tvojoj ekipi omiljeni lik, za satiru za kojeg se prosto šale same pišu?
Osim predsednika Vučića, koji nam je po službenoj dužnosti glavni „junak“, jer je na najvišoj poziciji moći, često su nam najdraži epizodisti. To je čitava plejada Vučićevih saradnika, čija je glavna kvalifikacija i stavka u CV-ju poslušnost, odanost i čak takmičenje ko će više da se dodvori gazdi i sa druge strane „opljune“ one druge. Zanimljivo je gledati tu borbu epizodista za naklonost, odnosno ko će od njih postati glavni ljubimac. Nekada je to bio Nebojša Stefanović, pa je to bio Martinović, pa Vulin. Onda se pojavio Marko Đurić, koji odlazi za Ameriku. Poslije njega se pojavio novi „Đurić“ koji se zove Toma 'Mona'. Metodologija je i među njima ista – dodvoravanje, odanost i spremnost da se grize protivnik. Samo je zanimljivo kojim sredstvima se služe. Vulin je malo teatralniji, voli nadahnute govore, koje verujem vežba pred ogledalom. Đurić je imao tehniku pokretanja aplauza i skandiranja 'Aco Srbine', Toma Mona ima svoju tehniku, tako da se epizodisti menjaju. Svi imaju ograničen rok trajanja, a na nama je da uočimo njihove pokušaje da se izbore za „mesto pod Suncem“ time što će se dublje „uvući“ šefu.
BUKA: Dakle, epizodisti se mijenjaju, a glavni lik ostaje isti?
U Beogradu je popularno renoviranje, rekonstrukcija, izgradnja nečega novog, ali nikako da njega (Vučića prim. aut) renoviraju. Odavno je zaslužio da bude zamenjen nečim novim ili da se totalno rekonstruiše. Stalno pominje gde je sada Beograd na vodi da su nekada bili pacovi, narkomani i zmije, a ja bih rekao gde je pozicija predsednika tu su i dalje pacovi, narkomani i zmije i ruglo. Nikako da se to ruglo više sredi.
BUKA: Nerijetko se u vašim emisijama pominje i Milorad Dodik. Čak i ti često imitiraš Dodika. Šta ti je kod njega posebno zanimljivo?
Njegova pragmatičnost, odnosno, njegova spremnost da bude najbolji drugar sa svakim ko je u tom trenutku na vlasti i ko mu odgovara. Dodik je jedan multipraktik. Nekada je bilo u 'Politikinom zabavniku' crtež neke devojčice Cice i onda si morao da isecaš razne delove i da je oblačiš. Tako je Cica mogla da bude stjuardesa, baštovanka ili učiteljica. Tako i Dodik može da bude liberalni demokrata, prepoznat od svijeta i Amerike kao nova nada na gorućoj teritoriji BiH, koji je govorio da Mladić i Karadžić drže celi narod kao njihove taoce i da treba da idu u Hag da se brane. Onda, kada je prepoznao da ide na kartu nacionalizma, postao je nacionalista koji otvara škole sa imenom Karadžića i Mladića. Prosto se čovek zapita, pa čekaj bre, šta si juče pričao? Bio je najbolji ortak sa Borisom Tadićem. Ode Tadić, dođe Vučić, odjednom je najbolji ortak sa Vučićem. Nemojte imati nikakve sumnje da nakon Vučića ko god sledeći dođe, znate ko će mu dolaziti na sve žurke – Dodik! Zato što se oni menjaju, a Dodik ostaje kao postulat. I siguran sam da će ih sve preživeti kao što nuklearni rat mogu preživeti određene vrste insekata, tako i Dodik može preživeti sve vrste političara i prilagoditi se aktuelnom trenutku i potrebama. Uopšte ne mislim ni da je glup ni naivan, već ozbiljno proračunat čovek, a to se najbolje vidi po tome i koliko je dugo na vlasti.
BUKA: Kada pominješ vlast, možda je najbolju definiciju njegove karijere dao Slaviša Lekić u serijalu „Junaci doba zlog“ koji je epizodu posvećenu Dodiku nazvao „Sluga svoje vlasti“.
Apsolutno. Dodik nikome drugom nije odgovoran i to je jedina njegova motivacija. Ne samo njegova. Ali, što duži ostanak na vlasti, u fotelji, zadržavanje svih privilegija koje nosi vlast i moć, kao i mogućnost raznih nameštanja tendera i sticanje bogatstva, to je legitimna motivacija. Samo je pitanje šta neko želi. Da li zaista dobrobit svom narodu ili sebi. Mislim da Dodik želi, pre svega, dobrobit sebi. Tko sam ja da mu sudim, moje je samo da mi se to ne svidi i da ga izvrgavam ruglu.
BUKA: U kojoj zemlji od eks-Ju država, osim Srbije, smatraš da biste imali jednako uspješnu emisiju?
U Bosni i Hercegovini sigurno. Mislim da smo od svih država u regionu najpopularniji u BiH. To vidim i po reakcijama i porukama na društvenim mrežama, a i kada odem u BiH vidim da nas ljudi vole i gledaju. U BiH je situacija vrlo šizofrena. Samo uređenje u državi je zahvalno za satiričnu obradu. Činjenica da postoji trojno Predsedništvo u kojem svako od njih može da stopira bilo kakvu odluku pokazuje koliko su te situacije dobre za satiru. Ta šizofrena situacija je zahvalna za sataričare, ali, nažalost, ne i za građane BiH. Konstantna nedefisanost te zemlje me, kao čoveka koji ima puno prijatelja i u Federaciji i Republici Srpskoj, ne čini baš srećnim. Takođe, u Crnoj Gori bi bila dobra naša emisija. U Hrvatskoj, već, oni imaju nešto slično, mi smo naravno mnogo bolji (smijeh).
BUKA: Jeste mnogo bolji zbog toga što kao emisija duže trajete. Koliko smo kao društva zreli uopšte za takav format, jer je samo prije nekoliko godina na hrvatskom Javnom servisu zabranjen satirični šou 'Montirani proces'?
Sve naše zemlje su, makar na papiru, u borbi za dostizanjem ljudskih prava i standarda Evropske unije. Onda kada dođemo do toga da bi trebalo da imamo neku satiričnu emisiju ili medije koji se kritički odnose prema odlukama vlasti, e onda tu dolazi do pitanja, pa čak i običnih građana – sme li se to, može li se? Kako smete to da radite? Mene to pitanje užasava i ono postoji otkad faktički radimo, već osam godina. Tada i nije bila zategnuta situacija kao sada. Bila je mnogo relaksiranija u prvim danima naprednjačke vlasti. Kada pogledam te prve emisije, prosto su bile laganije i lepršavije od novijih. Sa porastom autokratije i brutalnosti ove vlasti, tako je i naša emisija postala oštra i često gorka. Često mi ljudi kažu da im završni utisak nije da su nasmejani, nego 'jebo te, gde ja živim'. Mislim da su sve naše zemlje samo na papiru spremne na slobode i ljudska prava, a čim se nešto malo oštrije lane onda se emisije ili ukidaju ili se satanizuju ili se njihovi autori proglašavaju neprijateljima države. To je najbrutalniji i najbezobrazniji spin koji postoji. Ne, nisam neprijatelj države, ja kritikujem onoga koji ima moć da odlučuje i za koga mislim da loše i pogrešno radi. To radim u interesu javnosti i mom ličnom, da bi moja deca prosto živela u lepšoj državi.
BUKA: Pomenuo si da si često na meti kritika, ne samo vlasti i medija bliskih njima, već najčešće desničarskih krugova. Vidio sam nedavno da je radijski voditelj Igor Brakus na svom Fejsbuku objavio fotku grafita u Beogradu na kojem piše – Zoran Kesić NATO pudlica. U šali je Brakus naveo da ste i tvoja ekipa to napisali kao reklamu za narednu sezonu. Sada ozbiljno, kako se nosiš sa tim pritiskom koji često prelazi i u prijetnju?
Brakus je po običaju duhovit. Zaista bi bila dobra fora da ja i moja ekipa idemo po gradu i pišemo grafite kojima vređamo sebe, a time nam dajemo na značaju. Jednim delom mi imponuje što se neko toliko trudi. Često mi stižu slike raznih grafita, posebno u jednom delu grada. Ili nekoga posebno tu nerviramo ili to možda radi neka pradavna, bivša devojka. Te optužbe su toliko smešne, jer pokušavaju da te svrstaju ne neku policu, pa onda da te tako lakše opljunu. Polica recimo izdajnik, ili polica strani plaćenik ili polica - NATO pudlica. Samo, ta posljednja optužba je besmislena, jer se nikada u emisiji nismo bavili NATO paktom. Lično prezirem sve vojne organizacije. Služio sam vojsku samo jer me mrzelo da se pravim lud. Ne ložim se na oružje uopšte, više se, recimo, ložim na fudbal.
Kompletan intervju poslušajte u našem audio podcastu, neki odgovori su preneseni parcijalno.
