Političari, eksperti, analitičari, vascela „stručna i moralna elita“ ovog društva umesto da edukuje i osvešćuje svoj narod čini upravo suprotno zbog mnogobrojnih nedostojnih i prljavih ličnih i grupnih interesa. Ovakva atmosfera dovodi do toga da mnogobrojne ankete o suštinskim temama našeg društva donose zabrinjavajuće i poražavajuće rezultate. Većina odgovora ispitanika govori o ogromnom neznanju i zabludama koje karakterišu našu surovu stvarnost i otežavaju malobrojne napore za ostvarivanje uspešnije budućnosti.
Jedna od široko utemeljenih zabluda govori da je „moćna srpska privreda“, u državnom i društvenom vlasništvu, jedinstvenom na kugli zemaljskoj, uništena procesom privatizacije koja je započeta 2001. godine. Zastupnici ove teze govore o „prebrzoj i divljoj privatizaciji“ zaboravljajući notornu istorijsku činjenicu da je pre više od pedeset godina izvršen divljački i krvavi proces komunističke nacionalizacije privrede koja je tada bila u prirodnom, privatnom vlasništvu. Zanemaruju i to da je socijalistička privreda definisana po političkim, a ne po tržišnim parametrima.
Normalan čovek bi se zapitao zašto bi neko uništio dobro preduzeće? Hajde da vidimo kakav odgovor na to pitanje daje elementarna logika. Analizirajmo primer da dobro društveno preduzeće sa dobrim proizvodom, stručnim i veštim radnicima, sposobnim menadžmentom, savremenom tehnologijom, primerenom organizacijom, osiguranim tržištem i dobrim profitom želi da kupi neki novobogataš ili strani investitor. Šta bi bio njegov logičan cilj, šta su njegovi motivi? Zašto on učestvuje na tenderu ili aukciji gde se prodaje ta kompanija?
Da bi je skupo platio i uništio?
Da bi je jeftino platio i uništio?
Da bi je platio po što nižoj izlicitiranoj ceni i podigao njen profit?
Naravno, odgovor pod C je tačan, A i B je nelogično, glupo i bolesno. Novobogataše i investitore interesuje jeftin i brz put do velikog profita, a ne uništavanje „nosilaca razvoja“. Ne postoji ni jedan jedini primer da je propala ili uništena dobra, tržišno verifikovana i realno profitabilna firma.
Dakle, propale su loše, tehnološki zastarele, prezadužene kompanije bez tržišta, sa ogromnim viškom radnika, pre svega administracije. Takvih je u Srbiji bilo najviše zbog sveobuhvatne kataklizme socijalističko-julovsko-radikalskih devedesetih kada je sav ostali svet munjevito napredovao, ekspresno se menjala tehnologija, svetska slika proizvodnje i potrošnje. Svi su tada napredovali, a samo smo mi nazadovali. Tržište nesvrstanih i SSSR , 90 odsto našeg izvoza (barter, međudržavni ugovori) tada zauzimaju drugi, do tada tehnološki impotentni (Kina, Indija, azijski mali lavovi, Turska) postaju tržišno konkurentni i nezamenljivi. Srbija u to vreme svađa se i ratuje sa celim svetom, tehnološki nazaduje, gubi čak i tržište bivše Jugoslavije, a i naše sopstveno tržište postaje divlje i siromašno.
Većina političara raspiruje široko neznanje, demagoški podilazeći onom delu biračkog tela koje živi u zabludama Titove ere, a gomila doktora ekonomskih nauka udruženog rada, eksperata socijalističkog samoupravljanje, analitičara komandne ekonomije i teoretičara društvenog dogovaranja u tome im pomažu. Njihovo banalizovanje i profanisanje osnovnih postulata ekonomske nauke posledica su njihove gluposti, korumpiranosti ili stida zbog učestvovanja u Titovim i Miloševićevim „ekonomskim poduhvatima“.
Nakon marta 2004. godine SVI političari svoju korupciju, nepotizam i nesposobnost pravdaju privatizacijom, podilazeći neinteligentnoj i neukoj masi, koja ništa ne razume i reaguje samo na estradne reality poruke sećajući se sa setom svoje idile kada je sa „platom od tri evra moglo da se živi“ ... Njih ne interesuje mišljenje, nadam se, većine građana Srbije koji razumeju realne pretpostavke života u XXI veku, jer oni nikada neće glasati za te prevarante.
Ovaj period je obeležen i najvećim koruptivnim aktima koji kompromituju inače dobar model privatizacije, kada vlast istovremeno satanizuje i sprovodi privatizaciju, tajno i ekskluzivno sa svojim „omiljenim tajkunima“ i „istorijskim prijateljima srpskog naroda“. Naravno, postoji i značajan broj novih vlasnika koji su svojom pohlepom i primitivizmom dodatno iskompromitovali ceo proces, ali njih su Bog i osnovna ekonomska logika već kaznili - propali su zajedno s preduzećima koja su uništili.
Negovanje zabluda kao državni projekt, kroz medije koji su kontrolisani od pokvarenih političara i njihovih tajkuna, preko ekspertskih mišljenja nepismenih, ali odanih „eksperata“ svih boja i veština, ima samo jedan cilj - korupciju. Zaluđeni građani, stegnuti kandžama duboko utemeljenih zabluda, u korumpiranim političarima vide jedini spas za svoje probleme. Predstojeća izborna kampanja će biti do sada neviđeni, grandiozni festival zabluda što će dovesti do tragičnih izbornih rezultata s dugoročnim negativnim posledicama na naše društvo. Svaki pošteni građanin Srbije ima obavezu da se tome suprotstavi.
Tekst preuzet iz Danasa
