Da li će buduće generacije živeti sa svešču da je ratni zločin isplativ?
AKO SE ŽELI POMIRENJE VAŽNIJE JE ČIŠĆENJE
''SOPSTVENE AVLIJE'' NEGO PROKLINJANJE ''TUĐIH ZLOČINACA''
- Potreba za istinom, pravdom i satisfakcijom za žrtve
jednako je potrebna svim stranama u BiH i njenom okruženju
Ratna dešavanja tokom poslednje decenije prošlog veka na tlu bivše Jugoslavije predstavljala su najgori mogući oblik odnosa i razračunavanja između naroda sa ovih prostora zbog pogrešnih politika koje su ih gurnule u krvave sukobe. Priča o tim dešavanjima ne može i ne treba da se zanemaruje. Ali je logično da s protokom vremena ona gubi na aktuelnosti i polako se potiskuje u drugi plan, a da prioritet dobijaju neke druge i životno važnije teme. Takođe, bilo bi logično da kada se govori o ratnim temama postepeno slabi emocionalni i uskointeresni pristup, u korist odmerenijeg i realnijeg sagledavanja tih dešavanja, kako bi se iz svega mogle izvući odgovarajuće pouke. One su svima jednako neophodne da se slične stvari ne bi ponovile, pa da sadašnji mlađi i budući naraštaji ne moraju živeti u strahu i pod raznim optrećenjima da bi jednom opet mogli postati žrtve nekih sličnih dešavanja, ponajviše zbog svoje ''pogrešne'' etničko-verske ili neke druge pripadnosti.
Proces suočavanja sa prošlošću ide sporo svuda na prostoru bivše Jugoslavije, ali se u poslednjih nekoliko godina u tome zapaža izvestan napredak u Srbiji i Hrvatskoj, kojeg u BiH skoro da i nema, gde je mnogo šta po tom pitanju u stanju zaleđenog konflikta. I posle skoro dve decenije od završetka rata, u toj su zemlji ratne teme još uvek dominantne i prekomerno zastupljene u javnosti, ali na jedan krajnje nakaradan način kojim se nikome ništa ne pomaže, nego samo služi kao sredstvo za manipulisanje ljudskim žrtvama i stradanjima, u ime uske koristi za pojedine interesne grupe ljudi iz vlasti, medija i raznoraznih udruženja i organizacija koje deluju na lažnoj patriotskoj osnovi. U tome prednjače vladajuće strukture na bošnjačkoj strani, što i drugim dvema stranama u BiH dobro dolazi da čine slične stvari, dok narod ni na jednoj strani od toga nema nikakve koristi.
U vreme kada bi pažnja javnosti trebalo da se mnogo više koncentriše na druge i preče stvari, od kojih zavisi neposredna egzistencija ljudi i njihovih zajednica, previše se dangubi oko nečega čime se ništa ne rešava već samo produbljuju razdori i podele među građanima i narodima u BiH. Ovim se nipošto ne zagovara ''negovanje zaboravnosti'' prema zlu i patnjama što ih je bilo ko nekome naneo u nedavnom ratu, pa i celokupnoj prošlosti na tom tlu, jer je toga naročito u poslednjih 150 godina bilo i previše, s obzirom na veličinu prostora i brojnost stanovništva koje ga naseljava. Ali ako se već hoće nešto o tome govoriti i pisati onda bi od neke vajde moglo biti da se to čini na objektivniji način, i uz bolje poznavanja činjenica, a bez njihove zloupotrebe, u ime bilo čijih aktuelnim političkih ciljeva i materijalnih interesa, kojima se žrtve vređaju i obezvređuju a živi dodatno zaluđuju.
Iako je sam pojam pravde relativan – jer ko je taj što sigurno zna šta je nešto pravedno, a šta nije, i za koga je to sve tako – izvesno je da u vezi odgovornosti za počinjene ratne zločine treba insistirati na pravilu da BEZ PRAVDE NEMA POMIRENJA, ali pod uslovom da se želi da njena ruka sudskim putem jednako dostigne sve koji su odgovorni za pomenuta nedela. Pravda ne bi smela biti biti selektivna, jer je ona onda samo nečije sredstvo u službi neke prljave politike, koja kad su u pitanju ratni zločini nikada i nigde nije bila čista, ali je i malo gde baš toliko prljava kao na ovim prostorima. Svedoci smo da se pravda suštinski još ne želi ni na jednoj od strana učesnica minulih ratnih dešavanja na tlu bivše Jugoslavije. Čak šta više ona se ponegde još uvek i prezire. Iako su ratna dešavanja već poodavno okončana (osim ako nisu, kako neki tvrde, ''tek privremeno obustavljena''), strah od istine, pomenuti prezir i brojne manipulacije su vidljivi na svim stranama, mada ne u istoj meri. Najviše su prisutni na bošnjačkoj strani, gde politika i mediji, insistiranjem na ratnim temama, po meri sopstvenih uskih interesa, još uvek na razne načine zloupotrebljavaju stravične žrtve koje je bošnjački narod imao u poslednjem ratu. Za tako nešto se donekle moglo imati razumevanja u prvih desetak godina nakon rata, ali sve nakon toga je smišljeno da se radi u ime nerealnih političkih ciljeva i pri tom ostvari konkretna dobit zbog vlasti i privilegija, za manju grupu ljudi. Nema tu stvarnog poštovanja ni prema ''svojim'' žrtvama, a kamoli ''tuđim'' koje se uglavnom i ne priznaju.
Selektivan pristup prema ratnim zločinima ne vodi nikuda. Suština priče sa bošnjačke strane u vezi odnosa prema ratnim zločinima počinjenim nad Bošnjacima u poslednjem ratu na tlu BiH već se skoro 20 godina vrti se oko zahteva za podizanjem optužnica i strogim kažnjavanjem što većeg broja Srba, a pomalo i Hrvata za ta nedela. A još je gore to što se istovremeno ne pokazuje ni minimum spremnosti za procesuiranje odgovornih na svojoj strani za brojne zločine nad Srbima i Hrvatima u tom ratu, pogotovu kada je reč o višerangiranim oficirima i političarima iz tog vremena. Istovremeno sa tom opstrukcijom svim sredstvima se nastoji popularisati priča da je tokom rata nad Bošnjacima izvršen genocid, tako što se priča o ovoj vrsti zločina, sa zvanično priznate jedne lokacije (prostor u i oko Srebrenice), nastoji proširiti na što više lokacija i tako obuhvati područje gotovo cele BiH, a odgovorni za to jasno imenuju u povećem broju. Po ovima je jako bitno da se oni sudski procesuiraju i primereno sankcionišu, ali je još važnije da se – naravno, po sopstvenim vrednosnim merilima – što više razobliče politika i projekti u ime kojih su zločini počinjeni i neutrališe svako moguće njihovo dalje prisustvo u političkom uređenju i životu te zemlje. A u suštini iza svega toga stoji konkretna politika koja nema mnogo veze sa željom da se utvrdi istina o ratu i omogući pravna satisfakcija za žrtve. Ključna namera ove politike je da se i kroz stalno potenciranje ratnih tema, po meri uskih interesa, aktuelna i već poprilično dugotrajna politička previranja lakše iskoriste za prekomponovanje države u željenom smeru, tj. za ukidanje dejtonskog dvoentitetskog modela i stvaranje unitarne BiH.
Međutim, stvari na tom planu – politizovanju rata i ratnih žrtava u ime uskih političkih ciljeva – ne idu kako bi se htelo, nego se naprotiv samo dangubi i srlja. Bošnjačka politika je zbog sopstvenih nerealnih očekivanja već doživela dva poraza, oba na sudskom planu: prvi je bio 2007.g. kada je izgubljen spor pred Međunarodnim sudom pravde u vezi tužbe protiv Srbije da je počinila genocid u ratu na teritoriji BiH; a drugi, što u presudama Međunarodnog krivičnog suda (Haškog tribunala) Srbija ni u jednoj od presuda za individualnu krivičnu odgovornost za ratne zločine nije označena kao prostor sa kojeg se vršila vojna agresija prema BiH, iako nije sporno da je bilo ratnih zločina koje su počinili grupe i pojedinci sa područja Srbije koji su tokom rata boravili u BiH. Na osnovu ta dva poraza i brojnih drugih pokazatelja vrlo je izvestan i skori treći poraz bošnjačke politike (a ne bošnjačkog naroda – !!!), i opet iz istih razloga, ovaj put, na političkom planu, po pitanju cilja u ime kojeg se sprovodi pomenuta politizacija. Dakle, izvesno je da od pomenutog prekomponovanja BiH nema i neće biti ništa, što ne znači da do određenih ustavnih promena neće i ne može doći dogovornim putem. I što se pre dogodi ovaj poraz utoliko bolje po sve u toj zemlji, uključujući tu potencijalno i Bošnjake, pod uslovom da njihovi politički faktori nakon toga postanu trezveniji, i u svom daljem delovanju pokažu više zrelosti, umerenosti i dobronamernosti prema ostalima u BiH i njenom susedstvu, pa tako daju primer i drugim dvema stranama u toj zemlji da se i njihove politike u ponečemu koriguju, a sve u ime opšteg boljitka i pune sigurnosti za građne i narode koji žive u BiH.
Nesporna je činjenica da je u poslednjem ratu bošnjački narod podneo najveće žrtve, pa je red da se to respektuje i ima razumevanje prema onima čiji su najbliži srodnici poginuli i nestali, ili na bilo koji drugi način postradali tokom tog rata. Njima ne treba ništa zamerati čak ni onda kada ih drugi koriste u ime svojih uskih političkih ciljeva, ako već sami pristaju na tako nešto. Ali to jednako važi i za istu kategoriju ljudi sa ostalih strana i njihove žrtve. Ratni zločini su se dešavali na svim stranama. Ne u istoj meri, ali ih je bilo, pa bi zbog toga odgovorni trebalo da se, po istom pravnom aršinu, procesuiraju na svim stranama. Ne mora se i ne može tu praviti neka gruba simetrija, pa odgovornost utvrđivati na osnovu brojčane pripadnosti i procentualnog stradanja pripadnika određene etničke grupe, ali bi neki obziri u širim okvirima trebalo da se uvažavaju, kako bi se jasno videlo da nijedna strana nije preskočna, ili da je tek jedva dotaknuta, naročito u pogledu višerangiranih koji se procesuiraju i primereno sankcionišu za umešanost u ratne zločine. Jer, ako se zločin istinski osuđuje onda nema ''naših'' i ''njihovih'' počinilaca i ostalih koji su odgovorni, pa ćemo ''naše'' da slavimo a ''njihove'' da proklinjemo, kao što uostalom ni postradali od momenta svog stradanja nisu više pripadnici nijedne vere i nacije, već su jednostavno ŽRTVE nečijeg zločina. U ratovima tokom raspada Jugoslavije bilo je oko 130.000 ubijenih i nestalih, ne zna se približan broj ranjenih i mučenih, dok je oko 2.000.000 ljudi raseljeno, od kojih je oko trećina trajno napustila ove prostore. Bilo je i drugih posledica, ali su one manje bitne.
Haški tribunal i domaća pravosuđa u zemljama nastalim na tlu bivše Jugoslavije bili su i još su nadležni da se utvrde okolnosti stradanja tih ljudi, u slučajevima kada su nad njima počinjeni ratni zločini, odnosno da se procesuiraju oni koji su odgovorni za ta nedela. Ne postoje žrtve manje i veće važnosti, a pogotovu ne bezvredne žrtve, koje nisu dostojne pravne satisfakcije. Sve su žrtve ratnih zločina jednako vredne pažnje i poštovanja, kao što i svi zločinci zavređuju primerene kazne i opšti prezir, s tim da konkretni ljudi postaju ZLOČINCI tek onda kada im se izrekne presuda (a ne ranije), bez obzira na pripadnost i položaje koje su zauzimali tokom rata, ili ih sada imaju u društvu i svojoj državi.
Problem nastaje kada političke elite zloupotrebljavaju ljudske žrtve i stradanja u ime svojih uskih interesa. To se čini najčešće tako što se, u zavisnosti ''čiji su'', zločini otvoreno poriču ili preuveličavaju, pa se tako sopstvene žrtve uvećavaju, a tuđe umanjuju ili negiraju. Ali je takođe vrlo nemoralno kada se zločini sopstvene strane formalno priznaju, a pri tom dokazi o počiniocima i odgovornima za njihovo izvršenje prethodno unište ili sakriju, što mogu da urade samo oni koji se nalaze u u vlastima, ili su interesno povezani s njima. Takvima nije problem da sopstvenu javnost putem medija pod svojom kontrolom godinama i decenijama truju kako su recimo tamo ''neki'' Ejup, Selim, Alija, Atif, Naser i slični, samo ''heroji odbrane BiH od agresije'' i ništa drugo, pa kao takvi ne mogu nikome nizašta odgovarati, dok su takvi kao Radovan, Ratko, Slobodan, Momčilo, Jovica, Frenki i mnogi još sa ''srboćetnićke strane'' i pre početka rata već bili ozloglašeni kao mogući ''zlikovci'', u službi navodno dugo i brižno pripremanog ''agresorskog projekta iz Srbije na BiH'', pa su shodno tome već na početku sukoba dobili oznaku ''krvoloka'', ''kasapina'', ''najvećih zločinaca XX vijeka'' i slične epitete. Dakle, oni su kao takvi u bošnjačkoj (i toj strani naklonjenoj široj) javnosti bili anatemisani još i pre osnivanja Haškog tribunala (1993.g.), a pogotovu pre podizanja optužnica i eventualnog izricanja presuda da su kao pojedinci odgovorni za konkretne ratne zločine, iako bi da je reda tek onda kada se to za nekoga utvrdi, on trebalo da se nazove ratnim zločincem. Ovde se ne misle opravdavati ničija zlodela, niti se zboravlja slično ponašanje politike i medija sa ostalih strana, a pogotovu se ne želi braniti bilo ko od strane onih koji su već procesuirani, ili im je proces u toku pred Haškim tribunalom, s obzirom da je i tu bilo svega i svačega, uključujući i neke pomalo čudne i neočekivane oslobađajuće presude, gde je očigledno neka ''viša politika'' upetljala svoje prste, iz sebi znanih razloga i radi svojih uskih interesa. Ali je nužno pomenuti da se upravo tamo gde politika najviše baljezga o istini i pravdi, dakle, u bošnjačkoj javnosti, otišlo prevremeno i predaleko u osudama i proklinjanju ''tuđih zločinaca'', a da se pri tom već dve decenije uopšte ne pokazuje želja za procesuiranjem onih Bošnjaka, pogotovu iz višeg ranga, za koje postoji osnovana sumnja da su odgovorni za brojne zločine nad srpskim stanovništvom, a nešto i nad Hrvatima, u poslednjem ratu na tlu BiH, jer i na tim dvema stranama, a naročito srpskoj, mnogi vape za istinom i da im žrtve dobiju satisfakciju, bez čega takođe pomirenje nije moguće. Jer, neće niko nikome diktirati kada će se neko s njim pomiriti, niti će neko nekoga za to moliti. Ali je izvesno da dok ruka pravde ne uradi svoje, u optimalnoj meri na svim stranama u BiH, dotle je neumesno spominjati i ''p'' od pomirenja, iako će vreme samo po sebi, ako politika to ne bude remetila, uticati na ljude i narode da ublaže svoje stavove o tim stvarima, pa će malo-pomalo po inerciji splasnuti tenzije u odnosima na etničko-verskoj osnovi. Ako ništa drugo na to će ih naterati sve teži uslovi života za većinu ljudi u svim zemljama sa ovih prostora, pa sve i da hoće, u moru drugih problema, oni jednostavno neće stizati da se mrze tako intenzivno kao u prethodnih 20-25 godina.
Na svim stranama je da same procene šta im je činiti u vezi daljeg suočavanja sa ratnim zločinima. Jer, kako je dosad išlo dalje ne može bez dodatnih posledica. Zato su nužne neke bitne korekcije. Ako se želi pomirenje, važnije je ćišćenje ''sopstvene avlije'', nego proklinjanje ''tuđih zločinaca'' i večita kuknjava što se prema njima oštrije ne postupa. To je prvih godina nakon rata još i moglo donekle da se razume, ali je u međuvremenu izgubilo smisao i kako vreme odmiče sve će više postajati teret za narod čiji predstavnici nisu spremni da pristupe pomenutom ''čišćenju''. Nužno je najpre da se na tom planu ostvare neki pristojni rezultati, pre nego što se drugima ispostave bilo kakva dalja potraživanja. To je neophodno ako se zaista misli i na ovim prostorima jednom već početi nešto ozbiljno raditi na planu procesuiranja ratnih zločina i sankcionisanja onih koji su za njih odgovorni, pogotovu sa viših nivoa, čime bi se pravda bar donekle zadovoljila, a žrtve na svim stranama dobile određenu satisfakciju.
Bez obzira na sve kontraverze koje su ga pratile, Haški tribunal je tokom svog postojanja u proteklih 20 godina na tom planu nešto i uradio. Taj sud se nije mnogo proslavio, ali je za razliku od domaćih pravosuđa, barem neke stvari pokrenuo i dao potokaz u kom bi smeru trebalo dalje ići u procesuiranju odgovornih za ratne zločine. Suđenja u Tribunalu su bila objektivnija, a tokom njih su procesuirani i neki, barem kod odgovornih sa srpske strane, vrhovi vojne i političke vlasti iz ratnog razdoblja. Nije se ni u tome mnogo postiglo, ali se jeste ponešto uradilo. Tribunal bi svakako i više učinio da je bio manje izložen opstrukcijama i političkim kalkulacijama, koje su dolazile kako iz ovdašnjih država, tako i od strane velikih sila. Za ovdašnje narode problem su vlasti pod kojima žive, a ne velike sile kojima je ovo samo jedna od mnogobrojnih regija u svetu, gde se prožimaju ili isprepliću njihovi interesi. Da je u zemljama na prostoru bivše Jugoslavije bilo više želje za istinom i pravdom svakako bi i učinak Tribunala bio delotvorniji, pa bi u tom slučaju bilo daleko više procesuiranih predmeta i pravosnažno izrečenih kazni.
Pošto već postoji neka statistika, realna je procena, da je Tribunalu bilo dozvoljeno da radi slobodno i stručno, da bi u tom slučaju osuđenici po nacionalnoj strukturi, ukupno gledano dobili daleko više godina nego što ih je zapalo. S obzirom na to šta se sve tokom ratova dešavalo, Srbi sa svojih 60 i nešto osuđenih na preko hiljadu godina zatvora (u dosadašnjem toku), uopšte i nisu mnogo dobili, već je problem što ostali nisu potkačeni kako su zaslužili, pa su se tako Hrvati (njih dvadesetak sa preko 250 godina), Bošnjaci (njih 5 sa ispod 50 godina) i Albanci (dvojica sa ukupno 19 godina) olako izvukli, koristeći pored ostalog i snažnu medijsku satanizaciju Srba u javnosti zapadnih i delom islamskih zemalja. Izvesno je da je u svemu ovome određenu ulogu imala politička i kojekakva još trgovina, uz neizbežna ''podmazivanja'', naravno, najviše preko leđa, koga drugog nego, poreskih obveznika, verovatno iz svih zemalja u regiji, dakle, upravo onih koji su i postradali u tim ratovima. Da je Tribunalu bilo dopušteno da nesmetano radi u ime istine i pravde, Srbi bi verovatno ukupno dobili 2-2.500, Hrvati 1-1.500, a Bošnjaci 700-800 godina (od čega najmanje trećinu za unutrašnja iživljavanja i zulume po Sarajevu), dok bi ponešto više svakako zapalo i Albance, a možda i Makedonce. Jedna od grešaka je što i sedište Tribunala nije bilo negde na ovdašnjim prostorima, recimo u Brčkom, tj. u distriktnom delu BiH, a blizu Srbije i Hrvatske, pa bi se tada mnogo šta moglo da obavi brže i kvalitetnije, uz neposredniji dodir sa akterima vezanim za procesuiranje svakog predmeta. Da su dosegnute pomenute cifre, ukupan rezultat u radu Tribunala bi bio mnogo veći i objektivniji. Međutim, ovde je izgledna bila presudna procena SAD da su za ukupna ratna stradanja bili Srbi krivi 70%, Hrvati 20% i Bošnjaci 10%, pa se i izrečene kazne kreću približno ovim okvirima. Da je ceo posao urađen bolje, istina i pravda su mogle na svim stranama da budu prilično zadovoljene, pa bi u tom slučaju i proces pomirenja brže tekao, nego što je to sada slučaj, pogotovu što su male šanse da će u daljem toku domaća pravosuđa moći i hteti nešto bitno da učine na tom planu.
U prethodnih 10-15 godina pravosudni organi država na ovim prostorima malo su šta postigli u vezi procesuiranja ratnih zločina, pogotovu osumnjičenih sa sopstvene strane. Doduše, u Srbiji se nešto i započelo, ali bez bitnijih rezultata, dok se u Hrvatskoj na tom planu više fingira zbog Evrope, nego što se radi u ime pravde, a najžalosnije je stanje u BiH gde se, ako izuzmemo suđenja nekim ''sitnim igračima'', još uvek ''marljivo'' radi na dokazivanju krivice ''krupnih zvjerki'', bez mnogo izgleda da će se taj posao uraditi odgovorno i dostojanstveno, pogotovu kada su u pitanju neki kadrovi sa bošnjačke strane. U postupku koji se navodno vodi protiv njih, ili se očekuje da će se uskoro povesti, nejasno je šta pomenuta ''marljivost'' više podrazumeva, da li prikupljanje ili sakrivanje dokaza, odnosno da bi se potvrdila ili oborila sumnja u odgovornosti nekih sa višeg nivoa za određene ratne zločine, s obzirom da se mnogi ''dokazi'' izvode na selektivnoj osnovi, tj. samo u vezi slučajeva koji su ''dozvoljeni za istragu'', da bi se potom u daljim istražnim radnjama, opet sprovodile opstrukcije, s namerom da se optužnice nikad ne podignu.
Ako se tako bude i ubuduće radilo, to praktično znači da će se u nekim osetljivim predmetima najpre sačekati da se ključni akteri presele na ''Ahiret'', pa pošto im tamo ''dragi Allah podari lijepi dženet i vječni rahmet'', tek onda će nadležni sud ovozemaljskog ''dunjaluka'' konstatovati da zbog ''opravdane odsutnosti'' nije moguće podizanje optužnica protiv nekih zbog sumnje da su počinili ratne zločine. Od ovih i sličnih marifetluka nisu imuna ni pravosuđa u Beogradu i Zagrebu, ali očigledno je da zvanično Sarajevo u tome prednjači, kroz politizaciju i grubu zloupotrebu žrtava bošnjačkog naroda tokom poslednjeg rata. I to će gotovo sigurno tako ostati, osim ukoliko se kojim slučajem iz Brisela ili Vašingtona pravovremeno, tj. ''čim prije'', drugačije ne naredi. Jer, ukoliko se bude tolerisao aktuelni ''bašćaršijski marifetluk'', to će ubrzo izazvati lančanu reakciju u vidu sličnih dešavanja u pravosudnim organima nadležnim za ratne zločine u susednim zemljama, pa će se (ako do toga dođe) pravosuđe tek tada krajnje bezočno narugati žrtvama ratnih zločina sa ovih prostora, a Haški tribunal ostati u pozitvnijem sećanju svima nego što su to sada strane sa ovih prostora spremne da priznaju.
2. Bez nacionalističkih projekata iz susedstva i snažnog unutrašnjeg verskog radikalizma nema bojazni da u BiH može doći do novog rata širih razmera
Vrlo je čudna, a pomalo i preteća, tvrdnja koja se ovih nedelja često čuje sa bošnjačke strane da će zbog toga što je ''Hag amnestirao Beograd'', odnosno zato što ''srpski zločinci'' nisu dovoljno kažnjeni, naredne generacije živeti sa svešću da je ratni zločin isplativ, pa s toga nije isključeno da upravo zbog ''haške popustljivosti prema Srbiji'' može u perspektivi doći u BiH do novih ratnih sukoba i zločina širokih razmera. Treba biti realan: male su šanse da će više ikada na prostorima bivše Jugoslavije, sem možda u Makedoniji, doći do širih ratnih sukoba. Nacionalizma će tu i tamo biti, a možda i manjih oružanih incidenata, ali ne i ratova većih razmera. Ovo ponajpre iz razloga što narodi u BiH i njenom okruženju nisu više ''ujedinjeni'' i ''zbratimljeni'', odnosno ne žive više u zajedničkoj državi i nisu toliko izmešani i teritorijalno rasprostanjeni, kao što je to bio slučaj do 1992.g. Iz mnogo razloga nije realno da će ikada više na tlu BiH doći do snažnog naleta nekog novog agresivnog nacionalizma. Čak i da dođe do toga stanje na terenu je takvo, da i nema ko protiv koga da potegne oružje u širim rzmerama, pa se tako više nema gde drugima naneti neko veće zlo. Novouspostavljeno stanje je takvo da se pripadnici različitih nacija nemaju mnogo gde ni popreko da pogledaju, a kamoli da se upuste ''sa apetitom'' u neka nova međusobna klanja. Uostalom, gde bi to i koga, posle svega, famozni ''srboćetnici'' i ''ustaše'' (kao dve glavne napasti na ovim prostorima tokom prošlog veka) mogle više da kolju, kada su se Srbi i Hrvati u međuvremenu totalno razdelili, a pri tom i jedni i drugi prilično proredili, pa s obzirom da su im ponestali materijal i prostor za ''proizvodnu delatnost'', tj. za međusobna preganjanja i klanja, samim tim se gubi i ''smisao'' za bilo kakvim daljim postojanjem ovih srpskih i hrvatskih ekstremnih grupacija.
Treba pomenuti da su ustaše bile i ostale samo običan kleronacionalistički ološ u okviru hrvatskog naroda, katoličke i islamske veroispovesti, tokom oba poslednja rata (1941-45 i 1991-95). Bilo bi neumesno sve ''branitelje Lijepe njihove'' u poslednjem ratu olako svrstavati u pomenutu kategoriju, jer su oni tada uglavnom predstavljali regularnu vojsku jedne države u formiranju, bez obzira što su neki među njima likom i delom napadno reklamirali ustašluk iz Drugog svetskog rata, kada se pod zaštitom moćnih nemačkih nacista moglo nesmetano divljati. Ustaše su tu prilku iskoristile da bi počinile stravične zločine nad Srbima, Jevrejima i ostalima u okviru NDH, kao nacističkim vlastima njihove najodanije satelitske tvorevine. Posle onog rata ustaše su imale jaku i dobro organizovanu političku emigraciju i svoje terorističke grupe, kao i dobru vezu sa delom Katoličke crkve u zemlji, tako da se njihova ideologija prikriveno osećala u Hrvatskoj i delu BiH kroz čitavo vreme u doba socijalizma, dok su u poslednjem ratu, u drugim okolnostima, i zlodela nekih ustaških kopija bila neuporedivo manja u odnosu na prethodni rat.
Na drugoj strani, četnici su svojevremeno (1903-18) bili hrabri, čvrsti i časni srpski vojni dobrovoljci, koji su dosta doprineli najpre pripremi terena, a potom i pobedama srpske vojske u oslobodilačkim ratovima 1912-18. Međutim, četnici su nakon toga u okviru jugoslovenske Kraljevine u vreme mira počeli da se masovno degenerišu i kroz jagmu za privilegije i položaje zloupotrebljavaju svoje ratne zasluge. Tokom Drugog svetskog rata četnici su nastupali vrlo decentralizovano i neorganizovano. Imali su nekoliko svojih međusobno nepovezanih, a ponegde i sukobljenih formacija pod formalnim vođstvom Draže Mihailovića, ali bez njegove stvarne komande nad većinom te vojske. Deo četnika su bili kolaboracionisti, a neki su počinili i ozbiljne zločine nad nesrpskim stanovništvom, pre svega muslimanima u istočnoj Bosni i Sandžaku.
Iako su četnici Draže Mihailovića taj rat počeli kao antifašistički gerilci, oni su na kraju završili kao poražena vojska u sukobu sa partizanima u građanskom ratu oko borbe za vlast. Doživeli su poraz najviše zbog sopstvene pasivne vojne taktike i pogrešne politike zasnovane na velikosrpskom nacionalizmu, pa su ih zbog toga i zapadni saveznici napustili krajem 1943.g. Svojom krivicom i pomalo igrom sudbine četnici su se pri kraju rata našli u taboru poraženih snaga fašizma. Za četnike se mislilo da su s tim porazom definitivno sišli sa istorijske scene, što oni pravi uglavnom i jesu, jer posleratna četnička emigrcija skoro da i nije bila aktivna, niti je u Srbiji i među Srbima u ostalim republikama imala neki uticaj. Međutim, spletom čudnih okolnosti, neposredno pre i tokom ratova u vreme raspada Jugoslavije, pojavili su se, u vidu kojekakvih kopija, novokomponovani ''srboćetnici'', koji su bili deo srpskih vojnih formacija u Hrvatskoj i BiH. Oni su tada po svom ponašanju i zlodelima koje su počinili u mnogo čemu bili slični, a ponegde i gori od pravih ustaša iz Drugog svetskog rata, da bi na kraju 1995.g. i jedni i drugi, po svoj prilici, konačno sišli sa istorijske scene.
Ova priča je bitna iz razloga što su upravo na tlu BiH tokom oba poslednja rata snažno delovale razne ustaške i četničke formacije, u ime velikodržavnih projekata iz Srbije, odnosno Hrvatske. Sada i posle svega, kada više nema uslova za slične ideje i projekte, iza kojih bi mogle stati respektabilne snage, sa pratećim državnim resursima, to praktično znači ne samo da je priča o novokomponovanim ''srboćetnicima'' i ''ustašama'' prktično privedena kraju, nego i to da BiH više ne preti realna opasnost od nacionalizama iz susedstva, pa samim tim ni mogućnost od izbijanja rata i ponavljanja ratnih zločina u ime pomenutih projekata. Doduše, mogu se tu i tamo neke od kopija ovih ekstremnih grupacija povremeno oglasiti, ali i to samo po ''nečijoj narudžbenici'', tek da malo podignu tenzije i izazovu neki incident, ali one, niti bilo koje druge sa srpskim i hrvatskim predznakom, ne mogu da posluže kao formacija za ratna dejstva, jer za tako nešto više ne postoje odgovarajuće ideološko-političke, geografske i vojne pretpostavke. Ova činjenica je od velikog značaja za stabilnost BiH, koja u poslednjih 150 godina nije imala ''mirnije susede'' nego što su sada, i bez ikakvih ozbiljnih pretenzija prema njenoj teritoriji. To je veliki kapital, pod uslovom da unutrašnje snage u BiH to žele da vide i na pravi način iskoriste za sopstveni boljitak, pored ostalog i kroz davanje mnogo snažnijeg sopstvenog doprinosa za poboljšanje odnosa sa susedima. Jer, što se ti odnosi budu brže i kvalitetnije unapređivali, utoliko će građani i narodi iz ovih država bolje i sigurnije živeti.
Isto tako, ne postoji u BiH veća opasnost ni od islamskog radikalizma, kojeg evidentno ima, ali ne u takvim razmerama u kojima ga srpska i hrvatska propaganda povremeno prikazuju. Većina bošnjačkog naroda je proevropski orijentisana, u meri u kojoj su to i Srbi i Hrvati na tlu BiH. Povremene pretnje i halabuka koju pravi bošnjačka politika samo je kočnica, i to glavna, što u BiH sporo ide napredak na planu konsolidacije mirnodopskog stanja i odnosa. I to može prilično da potraje, na opštu štetu svih u BiH, ali ne može u skorije vreme da izazove rat. Ovo iz razloga što BiH ima loša iskustva sa verskim ekstremizmom iz prošlih kriznih vremena, pa se nikada sa sigurnošću ne zna šta se sve iz toga može izroditi, ako duže potraje i aktuelno mirnodopsko mrcvarenje. Mnogo se šta promenilo. Islamski radikalizam ne treba preuveličavati, ali ni potcenjivati. Međutim, postoje državne, ali i međunarodne službe, koje se bave tom problematikom na tlu BiH i očito je da one za sada drže stvari pod svojom kontrolom. A u slučaju da bilo kada i dođe do nekog jakog zaoštravanja odnosa, sa mogućim ratnim epilogom, šta bi to posle svega mogle veliko da učine bosanske ''balije'', odnosno sarajevski ''antifašisti'' u raznim nijansama ''zelene boje'', kao i njima sa širih meridijana pridružene ''gazije na Allahovom putu''?! Ništa dobro i veliko, osim što bi najverovatnije proizveli kao kontrareakciju udruživanje ''krsta'' i ''križa''. A to bi, u slučaju eskalacije sukoba, moglo dovesti samo do velikih stradanja na svim stranama i verovatno do (samo)uništenja bošnjačkog naroda, a u boljem slučaju, žrtvovanja dejtonske BiH u ime ''fildžanistana'', koji ne bi obuhvatao više od trećine sadašnje BiH. Je li tako nešto možda priželjkuju oni koji su navodno ogorčeni zbog toga što ''tuđi zločinci'', a po njima su to samo okoreli ''srpski zlikovci'', nisu u Haškom tribunalu strožije kažnjeni, pa se sada u nafilovanom ogorčenju šalje (kao) dobronamerno upozorenje da će zbog toga ''neko'' živeti sa svešću da mu je isplativo činiti ratne zločine. Nije problem kada to kaže neko kome su ukućani i bliski srodnici postradali u poslednjem ratu, ali jeste ako to govore političari i intelektualci, a takvi to više čine nego prethodno pomenuti, što nije ništa drugo do novo manipulisanje ratnim žrtvama u ime sopstvene uske koristi.
Gledajući realno, ne vidi se da bi neko u skorije vreme mogao da se upusti u BiH u pokušaj izazivanja ratne avanture. Velika većina Srba i Hrvata u matičnim zemljama i tamošnji politički faktori prezasićeni su svojim nacionalizmima i potpuno okrenuti drugim važnijim problemima. A bez podrške odatle nacionalizam njihovih sunarodnika u BiH je bezopasan i uglavnom sveden na neprimerenu retoriku, poneku opstrukciju, gozbu i huliganske ispade. Za to vreme kod Bošnjaka nacionalizam nije jasno profilisan, niti je toliko jak koliko bi to njihova elita i neki mediji hteli, pored ostalog i zato što bez realne opasnosti od nacionalizama iz susedstva (a nje praktično nema već od 1995.g.) nije realno moguća ni homogenizacija Bošnjaka na liniji nacionalno-verskog ekstremizma.
Dana 6. juna 2013.g. Zoran Kovačević
