Vrijeme je stalo. Vuklo se, vrtilo u krug, trulilo, a sada stalo. Zaustavilo se na ivici. Ivici čega? Ponora, bezdana? Ne znam.
Tamno je i hladno. Ne vidim ispred sebe. Zašto i da gledam? Znam da tamo nema nikoga. Gledam, ali ne nazirem ništa u tami. " Pruži ruku ", kažu. Evo, pružam je. Grabim u prazno. I šta sad? Kažu da čekam. Čekam. Do kada da čekam? Šta da očekujem? Mrzi me i da dišem. Svaki uzidsaj pun je gorčine. Vazduh je izgubio smisao. Nekad zaboravim da dišem. Nekad ne želim da dišem. Disanje odaje život u meni, a to ne želim. Zašto i da odam svoje postojanje? Ne želim da znaš da sam tu. Ja ne postojim. I ne okreći se, nema nikoga iza. Niko tu ne stoji.
Pitaćeš me gdje sam nestala. Pitaćeš me zašto. Reći ću ti zašto.. Nestala sam zato što to želim. A gdje, ne znam. Stopila sam se sa vazduhom, sa vodom. Ne vidiš me i ja ne vidim tebe. Zanimljivo, je li tako? Čula nemam, i ne trebaju mi, ali ipak te osjećam. Ne znam kako. Ne znam ni da opišem to osjećanje. Novo i nepoznato, a tako snažno. Muči me, ne da mi da odem, da nestanem u potpunosti. Vraća me, skuplja u cjelinu.
Ne želim ga, neka me ostavi na miru. Ne znam šta će sledeće uraditi. Zašto me ovako čvrsto drži? Odakle je došlo i zašto to radi? Idi, glupo osjećanje...!
A bilo je tako lako rasprsnuti se u djeliće. Baciti dio po dio, zatvorenih očiju, tako da ne znam na koju stranu krhtoine padaju. Ja ih ne mogu ponovo spojiti, a ti to radiš. Kako ih pronalaziš? Kako znaš gdje su pale?
Ali, radiš to pogrešno. Ne uklapaš ih kako treba, neki dijelovi ti fale. Nećeš ih pronaći. Nemaju više moju boju, ne mirišu na mene.
Ti stojiš ispred mene, ti , čije je ime zaboravljeno. Okreni se. Ti znaš kako mirišem. Znaš koje sam boje. Reci mi. Pokaži mi. Nemam glas, ali znam da me čuješ. Jesu li moje boje kod tebe? Jesi li ti ukrao moj miris? Da li zato ne mogu da budem cijela? Zbog tebe? Ti to radiš? Makar mi miris vrati. Imaš svoj, zašto ti je moj potreban? A, oči? Molim te, oboji mi oči. Ne znam koje su boje. Ti znaš. I, nemoj, molim te, nemoj da zaboraviš. Ako ti zaboraviš sve će se izgubiti.
Pokušaj. Teško je, ali sjeti se. Sjeti se kako izgledam. Ja pokušavam, ali ne mogu. Moraćeš sam da se sjetiš. Moji tragovi su tu, oko tebe i na tebi. Ne mogu ih spasti, ne možes ih otresti. Znam da si pokušao. Ne želiš ih. Ne želim ih ni ja, a potrebni su mi. Molim te, pokušaj.
Toliko pitanja... Zašto nećeš da mi odgovoriš? Ne čuješ ih, ali tu su. Pa zar ne vidiš? Vazduh drhti od njih. Gdje ideš? Ne idi! Ne idi... Ja, duša zvana lutalica, nepotpuna, izgubljena, ne postojim više. Nema me više. Ne dišem. Sklapam oči i padam u ponor.
J.S.
