Kad se polože oružja ...

Klavdija / 19. August 2017

Malo pred početak sedme sezone GoT, u nekom pabu, uz pivo i cigare, drugarica i ja podelismo nestrpljenje oko očekivanja početka, i šta će biti i kako li će biti. Drugar koji je bio tu s nama odmah poče da se nervira, kao neko ko ne prati Game of Thrones, ništa tu ne razume, ni u čemu je pomama tolika, lete glave na sve strane, krv lipti, u čemu je prokleta stvar. Mi ga gledamo onako sažaljivo, kao ’’ne razum’ješ ti to, druže sudija’’ od čega se on još više iznervirao. Na kraju doseti se pa pita a ima li neki glumac dobar, što nam odmah široke osmehe nabaci na lica. Oooo da… Skoro u glas smo opisivale kako je lep, kako je zgodan, pa ima onaj mač, pa kad ga isuče, o Bože, pa kako je pravičan, kako je moralan, i sve tako, hvalama kraja nema. Na koncu, izjavih ja, a to mi nimalo nije svojstveno, to je onaj tip kome bih rekla ’’evo, može šta god’’. Drugarica doda kako gleda seriju s mužem, mnogo manjim fanom iste, pa kaže: ’’Gledam njega (Jona)  pa gledam mog M (muža), i mislim se – Eeee, moj M….’’ Naš drugar prvo podiže obrvu od iznenađenja od moje izjave a onda prasnu u smeh od njene. Vi ste žene kreteni, bi njegov zaključak.

I pratim evo, opsednuto, sedmu sezonu. Ponedeljkom posle posla nigde ne idem nego pravo kući, još u cipelama palim kompjuter, tražim sajt preko kojeg gledam i sat vremena pratim novu epizodu kao momci kad gledaju finale lige šampiona a igra im omiljeni tim. Neku noć, zatekoh se kako klečim na kolenima na kauču i naglas govorim ’’Nemojte zmaja ubiti, nemojte zmaja’’. Kad sam skontala šta radim malo sam se stidljivo osvrnula oko sebe kao da me neko gleda pa onda pomislih šta me briga, napeto je. Trampokorejskim nuklearnim raketama nisam deset suvislih misli posvetila, a oko zmaja i Jona nokte grizem i nemam živaca mirno da sedim.

Jutros, subota, nigde se ne mora, proverih da nema na netu već šesta epizoda kad, o radosti, evo je tu je. Napravih kafu, smestih se i uživeh. Neću da kvarim i prepričavam, samo ću mali delić otkriti. Leži Jon povređen i jedva živ, po ko zna koji put, a ja ovamo duboko dirnuta njegovim gestovima i njegovim blagim, stidljivim osmehom (znaju žene na koji mislim) rastačem se na milion delića miline. Pa, bokte, jesam li normalna, pomislih kad se završi epizoda.

Mislim ja tako o koječemu, manje o nuklearkama, a više o onom iznutra, šta nas tera da uradimo dobro i loše, šta nas to tišti, šta nas gradi da budemo ono što jesmo. I čemu se divimo kad se divimo John Snow-u?! Ne mislim na fizičko divljenje nego na divljenje osobi koju su nam predstavili kao kralja na severu. Čitala sam neke tekstove koji se bave fenomenom GoT, pa se negde kaže kako je Jon Snow svačiji junak. Pitam se da li je to baš zato što ne možemo da strpamo u glavu misao da svakog trenutka mogu da nas sravne sa zemljom jedna prebogata američka seljačina i jedan frustrirani korejski šizofrenik pa nam treba ta nada da će se pojaviti, da se mora pojaviti već napokon, jedan Jon Snow da rastera demone.

Kad mislim o tome šta je poenta izmišljenog sveta u Vesterosu, kapiram da Martin hoće da nam kaže da je ovaj svet otišao do sto đavola, ali nam ostavlja nadu da postoji negde neko, bez prezimena i bez bogatog nasleđa, vredan da mu se zavetuje mač, vredan da mu veruješ i kad se s njim ne slažeš, dovoljno samosvestan da u muškom svetu spozna vrednost žene. A to je opet, druga strana ove priče, jednako važna ako ne i važnija, Jon Snow, veliki i mudar vojskovođa i kralj, ne može pobediti u Velikom ratu ako nema uz sebe, ne iza, nego uz, Deneris Targerijan, ženu. Ono kako ja vidim, GoT je priča u simbolima o trenutku sadašnjem i o tome šta je vrednost na ovom svetu. Možda su njegove vrednosti utopijske, ali je svejedno želim da verujem da su istinite.

Svi smo mi jednako potlačeni, i muškarci i žene, samo na drugačije načine, a tlačitelji smo opet mi sami. Maltretiraju nas zato što ne znamo da smo jednako vredni i očekujemo da nam neko da materijalno ovo i ono zato što mislimo da nismo sposobni. Nespoznavanjem sebe dojimo svoje frustracije. Možda nisam u pravu i možda stvarno nemam pojma i živim u knjigama i idealima, ali ono što bi htela je da u nekoj noći, dok Ga slušam kako diše, nakon što mi je posle bitaka tog dana poverio da se boji i da ne zna, pomislim u stilu GoT ’’My love, my friend, my king’’, ne zato što mi treba da mi napravi kuću, kupi skupe stvari i što je najjači na svetu, već što mi duši treba da se na njegovu nasloni i što se njegova na moju naslanja. Pa da onda zaspim, sigurna, smejuljeći se tiho zbog patetike. Suština svega je priča ljubavna.

 

Prim.aut.: Fotografija preuzeta sa jednog od mnogobrojnih sajtova na kojima se moze naći


Od istog autora

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.