Nikada više faklteta, škola, univerziteta nismo imali... kuda ćemo jadni sa tolikim umovima, naučnicima, doktorima nauka, magistrima, ekonomistima, pravnicima, inžinjerima...
Mala zemlja a kadra koliko ti Bog poželi. Posla kažu ima za one koji hoće da rade, znam rekoh ima kako da ne ali samo za one koji su ’’kupili’’ znanje, oni koji su imali novaca da ’’kupe’’ znanje imaju novaca da ’’kupe’’ i ovo drugo.
Nedavno sam sreo prijatelja sa fakulteta, fakultet završismo zajedno prije 7 godina, fakultet ali onaj ’’pravi’’ što bi mi sada rekli, državni Ekonomski i to po starom programu.
Sjednemo i počnemo da pričamo šta smo postigli posle fakulteta, lagono ćaskamo uz kaficu, prisjećamo se studentskih dana, ispita, učenja, zalaganja i rada. Pričamo o entuzijazmu iz tog perioda, o našim maštanjima, o našem tadašnjem viđenju društva... sumiramo 7 proteklih godina.
On je bio bolji student od mene, sve dobre ocjene, duša dobra i poštena, svaki ispit položen pošteno, svi smo mislili da će dogurati daleko, stručnjak je trebao biti nema šta. No međutim priča je drugačija.
’’Prošao sam svašta’’- rekao je ’’...tri firme, jad najveći, plate očajne, posao svaštara, iživljavanje, torturu, ponižavanje... vozač, magacioner, dostavljač... zaduženja su rasla kao pečurke, svakodnevno ispiranje mozga, svako jutro na posao kao na strijeljanje. Na poslu te čeka ’’nazovi stručnjak’’ dipl.ecc diplomirao na Pavloviću, prost kamatni račun ne zna da sračuna ali u divljanju i iživljavanju bio je doktor. Privatne firme, organizacija nula, a fakultetska diploma da se okači mačku o rep, tako su mi i govorili. Dolazim u situcije, srećem se sa ljudima, gdje je god dobar i normalan posao rade nestručni ljudi, i kao da se takmiče ko će više nanjeti štete firmi u svojim glupostima ali kako god to je za svaku pohvalu. Sto puta sam se zapitao jesam li lud, sanjam li, probudite me... Sve što je loše i nemoralno to je IN, sama moja pomisao o poštenom radu dolazi na ne odobravanje, na šikaniranje i pravljenje budale. Pored svega vjerovao sam da ce to proći, međutim kako se povećava broj ’’kvazi’’ fakulteta i broj ’’kvazi’’ stručnjaka polako sam gubio volju.Pokušavan da nađem bolji posao (bolji jebem li ga), ali sva vrata su mi zatvorena, nikoga poznatog nemam da me pogura, u stranci nijednoj nisam jer ne podnosim politiku, mislim pošten rad, univerzitetska diploma, znanje stečeno na fakultetu, ma mora nešto proći, no međutim ništa pa ništa. Nailazim na razne prijedloge, ''učlani se u neku stranku'', ''malo se uvlači u stranci'', ''klimaj glavom nemoj puno da misliš'', ''poguraće te već neko nekada'', bilo je i prijedloga ''iskeširaj 15.000 KM kupiš posao boli glava'', ma da ti ne nabrajam kakav nemoral na svakom koraku, a ja i dalje vjerujem u poštenje, jebem li ga valjda sam tako vaspitan.
Ne zadovoljstvo se povećavalo, plata je bila na istom nivou, kod kuće otac je pizdio ’’jeb’o ti svoj fakultet kada ja kao bravar zaradim duplo više od tebe’’, jeste jeb’o ja svoj fakultet, jeb’o ja usranu zemlju i društvo, jeb’o ja sebe što sam rođen u ovakvo rđavom društvu... I pored zalaganja, rada svega i svačega, rada na minimalnoj plati, prijavljen na SSS, bez da sam se ikada bunio i svađao sve tri firme mi daju nogu a zadrže ’’stručnjake’’, ’’stručnjake’’ za uvlačenje...’’
’’Sada’’-rekao je ’’već 6 mjeseci sam na birou, pored 5 godina rada u struci, našao sam najbolji i najpošteniji posao’’- kakav upitao sam ga ’’radim u jednom mlinu, na crno nisam prijavljen, teglim vreće sa brašnom, utovaram brašno a istovaram pšenicu, zarađujem malo više nego kao dipl.ecc, ali niko me ne jebe u mozak, nema ''stručnjaka'' za fizički posao, ne razmišljam ni o čemu, vreća na rame, zviždućem i radim.’’- tužno sam ga pogledao, na šta mi je uzvratio osmjehom. I upitao je ’’šta je sa tobom?’’, zaustio sam da odgovorim ali grlo mi se steglo, nisam mogao ni glas da pustim, želio sam mu reći ’’kod mene je još gore’’ ali nisam mogao, pomislio sam može li biti gore, ali on je djelovao zadovoljan a valjda je najbitnije da je čovjek zadovoljan i srećan u životu.
