Izbegavanje suočavanja sa prošlošću , radi očuvanja vlasti i privilegija,
a po cenu daljeg sveopštog propadanja u BiH i njenom okruženju
LA(H)KO JE SEBE''ODBRANITI'' OD DRUGIH,
ALI KAKO ''SVOJIMA'' REĆI ISTINU
Dejtonska BiH je realnost koja, sem u geografskom smislu, nema ništa zajedničko sa predratnom i ratnom Republikom BiH, koja je, uzgred rečeno, još u januaru 1992.g. za b-h Srbe postala ''tuđa zemlja'', a nakon referenduma od 1. marta te godine o tzv. nezavisnosti BiH i ''neprijateljska meta''. I tu nema više vraćanja unazad, barem ne mirnim putem. Druga je stvar šta je bilo posle, ko se kako ponašao, i zašto je baš toliko zla i nasilja pratilo naredna događanja do jeseni 1995.g., kao i to čija je sve i u čemu bila krivica zbog toga. A ona nije bila samo na jednoj strani, ali ni u istoj meri na svim stranama.
Srbi su s punim pravom početkom 1992.g. otkazali lojalnost dotadašnjoj Republici BiH, u momentu kada je bilo očigledno da im preti opasnost od majorizacije i sveopšteg potčinjavanja volji drugih i brojnijih na tom tlu, gde su Srbi već bili osetili tešku muku i gorčinu življenja u određenim razdobljima tokom prethodnih vremena. Dakle, pružanje otpora u cilju zaštite sopstvenog bića, pa i putem rata, ako već ne ide drugačije, nije zabranjeno ni bogohulno delo. Srpska strana se ponela odvažno i odgovorno što je u proleće 1992.g. odbila da nasedne na referendumsko nasilje, i što je odmah nakon toga tom nasilju pružila otpor svim raspoloživim sredstvima. Jer, ako je već bilo dogorelo do noktiju (a jeste), onda se više nije imalo o čemu razgovarati, dok se neke stvari ''drugačije'' ne razjasne.
Međutim, sve ima ima neka pravila, pa tako i ponašanje strana u ratu, do kojih se inače na ovim prostorima nikada nije mnogo držalo, pa tako ni u ratovima vođenim tokom raspada Jugoslavije. To naročito važi za rat koji je vođen na tlu BiH (1992-95), gde je opravdan srpski oružani otpor ubrzo prerastao u nekontrolisano nasilje. Nešto stihija i osveta, a nešto i namera da se drugi prorede, opljačkaju u ponize, proizveli su brojna zlodela i pljačkaške pohode. Toga je bilo na svim stranama, proporcionalno snazi i moći koju su tada imale. I već sama ta činjenica jasno ukazuje da je srpska strana prednjačila, za barem toliko, ako ne i više, u tom nasilju, ponajviše zbog izrazite prednosti u boljem naoružanju na početku rata, što su neki potom debelo zloupotrebili, da bi u ime svojih uskih političkih i profiterskih interesa, naneli drugima veliko zlo, radi sopstvene vajde, a na štetu i sramotu cele srpske nacije.
Zbog svega lošeg što se izdešavalo, a još više aktuelnih i predstojećih izazova, pred kojima se nalaze Srbija i srpski narod u celini, srpska politika i inteligencija bi morale brže i jasnije narodu saopštavati mnoge teške i neprijatne istine iz njegove novije prošlosti, u kojoj je bilo previše nasilja, bahatosti i nerazumevanja stvarnih potreba i mogućnosti svoje strane u datom momentu. Ovo tim pre što je upravo srpski narod (valjda još) najbrojniji na prostoru bivše Jugoslavije, a ujedno duže i više od ostalih izložen presiji raznih ideološko-političkih devijacija, koje su u poslednjih 150 godina negativno uticale na razvoj opštih prilika i odnosa u ovom delu Evrope. Najveća od svih zabluda kojoj su ovdašnji narodi doskora robovali odnosila se na žeđ za teritorijama. Srbi su u tome prednjačili i davali loš primer ostalima, da ih kad već nemaju u čemu boljem barem u tome slede, što su ovi vrlo rado činili. Zbog zajedničkih aspiracija na iste teritorije Srbi su uspeli da se zavade sa skoro svim narodima iz okruženja, da bi na kraju konačan ishod bio poražavajući više za srpski nego za ostale narode. Jer, Srbija ne samo da se nije povećala nego se još i smanjila, a nije sigurno i da se još neće smanjivati. U nedavnim sukobima Srbi su puno postradali od drugih, ali i još više drugima zla naneli. Uz to, u Srbiju je tokom tih dešavanja pristiglo i dosta sunarodnika iz zemalja u okruženju, gde su se oni u međuvremenu prilično proredili. A kad se uporede 1918, 1945, 1991. i 1999.g. onda se jasno vidi da su to, u pogledu položaja srpskog naroda, bile sve bitno drugačije situacije, u smislu da je svaka naredna bila drastično gora od prethodne.
Sve nam ovo govori da Srbija i ceo srpski narod tokom druge polovine XX veka nisu snašli u vremenu i prostoru i da im je to bilo verovatno najgore polustoleće u dosadašnjoj istoriji. Jer, Srbi su u odnosu na ostale narode iz okruženja, najlošije prošli ne samo u doba socijalizma, sa svojim komunistima, nego su kasnije u doba nacionalnih homogenizacija, još gore prošli sa svojim nacionalistima, što se za Slovence, Hrvate, Bošnjake i Albance ne bi baš moglo reći, ako pogledamo u kakvom se položaju svaki od tih naroda nalazi sada, a gde je bio i šta se sve s njim dešavalo 1918, 1941-45, 1966-74, 1990, 1995 i 2000.g.
Hrvatski komunisti su u datim okolnostima najviše uradili za svoj narod i Republiku Hrvatsku, iako hrvatska javnost to ne poštuje dovoljno, pored ostalog i zato što je visok procenat tamošnjih Srba učestvovao u onom ratu na pobedničkoj antifašističkoj (partizanskoj) strani, a potom i u organima posleratne vlasti do 1990.g. Za to vreme velika većina Hrvata je do kraja 1943.g. bila srcem i dušom za satelitsku fašističku tvorevinu tzv.NDH, a samo retki pojedinci i manje grupe, najviše u Dalmaciji, pristupili su partizanima. Tek od kraja 1943.g., kada se već znalo ko će biti pobednik, ali ne i kada će se rat okončati, povećao se udeo Hrvata u partizanima, pa je zahvaljujući tome, ali i veštoj politici KPH u okviru KPJ, Republika Hrvatska dobila dostojno mesto u okviru posleratne FNRJ/SFRJ. To je bilo ključno za jačanje njene najpre poludržavnosti, a potom i dobijanje statusa međunarodno priznate države. Tuđman i njegovi su 1990.g. došli na gotovo, a za rat koji je potom usledio ne snose mnogo manju odgovornost od srbijanskog režima na čelu sa Miloševićem.
Sticajem okolnosti desilo se da su svi narodi u okviru bivše Jugoslavije posle 1945.g. prilično uznapredovali, osim Srba koji se od tada neprestano nalaze na silaznoj putanji, bez sigurnih naznaka da je ona presečena i da će u skorije vreme uslediti njihov oporavak. Ovde treba biti jasan: nisu zato nešto naročito bili krivi Nemačka, Vatikana i SAD (spolja), a ni Tito, ''ustaše'', ''balije'' i ''balisti'' (iznutra), koliko je tome doprinela pogrešna politika srpskih vlasti u kontinuitetu, a naročito u poslednjih 10-12 godina prošlog veka. Jednostavno, srpska politika je slabije od ostalih razumela duh i potrebe sveukupnih tadašnjih dešavanja, sa aspekta realnih državnih i nacionalnih interesa. Bila je učaurena i bez sluha za promene koje su dolazile spolja, a nije imala ni odgovarajući unutrašnji koncept za prevazilaženje sve izraženijih poteškoća u odnosima Srbije i Srba sa ostalima iz zajedničke države. Srpska vlast je nastupala svojeglavo, bez namere da se bilo kome u nečemu prilagođava, delujući arogantno i preteće po druge, a precenjujući vrednosti i mogućnosti sopstvenog naroda. I dok su se vlasti u drugim republikma u nečemi menjale i prilagođavale, srpski establišment je uporno ostajao u okviru tradicionalnih zabluda srpskog naroda. One se ponajpre odnose na socijalizam, na koji je potom nakalemljen nacionalizam, pa je tako nastala jedna specifična mešavina ''srpskog nacional-socijalizma'', kao kombinacija izvan svih postojećih prostornih okvira, u dubokom neskladu sa izazovima i potrebama tog vremena.
Srpska javnost se još nije u punoj meri suočila sa odgovornošću svoje vlasti iz tog razdoblja, i uopšte svih vladajućih garnitura u poslednjih 70-ak godina, za aktuelni sunovrat sopstvenog naroda i njegove države, kao i nevolje koje je srpski nacionalizam drugima napravio, samim tim što su Srbi najbrojniji narod, pa utoliko i odgovorniji od ostalih za pustoš koju je nacionalizam svuda ostavio za sobom. Nekim Srbima istina o tome ne odgovara iz praktičnih razloga političke prirode, a mnogi je ne prihvataju po inerciji, zbog ustaljene navike da se krivica za nevolje kroz koje su Srbi prolazili, a bilo ih je previše, olako prebacuje na druge. Ponekad i zato što su navikli da se prijatnije osećaju dok im vlasti serviraju razne slatkorečive (samo)obmane, nego što su raspoloženi da je poštuju kada bi im saopštavala gorke istine o sopstvenim greškama, predrasudama i zabludama.
Jedna od tužnih istina vezanih za ponašanje dela srpskog naroda i odgovornosti njegovih vlasti, za dešavanja tokom nedavnih ratova na tlu bivše Jugoslavije, a naročito na tlu BiH, odnosi se na činjenicu da su brojne razularene i halapljive paraformacije pristizale na tamošnje prostore iz Srbije. One su zajedno sa sebi sličnim, iz redova domaćih Srba, debelo zloupotrebile početnu nadmoć svoje strane u naoružanju, da bi počinile masovne i grozne zločine nad civilima i zarobljenicima suparničkih strana i pri tom pljačkale sve odreda, pa i srpsko stanovništvo. Počinjena su takva zlodela kakva srpske formacije nisu počinile ni u jednom od prethodnih mnogobrojnih sukoba: buna, ustanaka i ratova, gde god da se od 1804.g. do 1945.g., ratovalo za srpske interese. Jer, u svim tim prethodnim sukobima Srbi su redovno više stradali od tuđih zločina nego što su ih počinili nad drugima. Dakle, cela priča je prethodno išla jednom vertikalom, da bi se tokom nedavnih ratova mnogo šta izokrenulo naglavačke na štetu srpskih interesa. To se desilo prevashodno zbog nesnalaženja srpske politike u tadašnjim previranjima, što su pojedinci i grupe iz vlasti, ili bliski njima, iskoristili da se olako obogate preko krvi svog i drugih naroda. Bilo je zlodela i pljački i na drugim stranama, gde su Srbi bili žrtve, ali u prilično manjoj meri nego što su to činili neki ''srboćetnici'' i ''dobrovoljci'' kao ''branioci srpske nejači na prostoru od Šida do Šibenika''.
Ovi zločini i pljačka poslužili su kao dobra podloga za osmišljenu medijsku satanizaciju srpskog naroda tokom ratnih zbivanja, a i kasnije, pred svetskom javnošću. Ova satanizacija je doprinela da se u delu svetske javnosti Srbi prikažu kao balkanski zlotvori i krvoloci, a suparničke strane kao nekakvi ''mirni jaganjci'', koji su malte-ne samo zbog svoje ''dobrote'' i ''tolerancije'' nevino postradali u sukobu sa ''srpskim krvolocima''. Znali su svi na ovim prostorima i onda da je to velika laž, ali takva na koju je – nešto zbog srpskog nesnalaženja, a još više određenih interesa nekih krugova na Zapadu i u islamskom svetu – dobar deo svetske javnosti naseo i poverovao u sliku koja mu je servirana o ''dobrim'' i ''lošim'' momcima sa Balkana. Srbi su okarakterisani kao ''loši momci''. Zahvaljujući dobrim delom i tome što su već bili satanizovani, kasnije su protiv osumnjičenih Srba za ratne zločine lako podizane optužnice i izricane presude, dok suđenja za ratne zločine počinjene nad Srbima skoro da i nije bilo, niti ga ima, pri čemu najveće opstrukcije prave bošnjačka politika i pravosuđe pod njenim uticajem.
Sa bošnjačke strane se još uvek od predstavnika Srbije stalno zahtevaju dodatna izvinjenja i neprestano se proverava iskrenost ''srpskog pokajanja'', a odnedavno i ''klečenja''. Zvaničnicima u Sarajevu, kao i ogromnom delu tamošnje javnosti, jedino ne pada napamet da i sami nešto preduzmu na planu procesuiranja nekih teških ratnih zločina koji su s njihove strane počinjeni nad Srbima, ali i da već jednom prestanu sa emitovanjem crno-bele slike o nedavnom ratu na tlu BiH, ako oni uopšte i misle da je taj rat završen. Jer, slika kojom se on prikazuje je vrlo sugestivna, odnosno selektivna i pristrasna, do te mere da je u nekim segmentima slična onoj koju su svojevremeno u doba socijalizma predstavnici tadašnje vlasti širili o ''slavnom NOB-u i socijalističkoj revoluciji'', a protiv ''fašističkog agresora i njegovih domaćih sluga''.
Kako se suočiti sa prošlošću, a pri tom sačuvati vlast i privilegije, to je još uvek preteško pitanje za političko-intelektualne elite na svim stranama u zemljama bivše Jugoslavije. I dok se u Srbiji a odnedavno i Hrvatskoj ponešto radi na planu tog suočavanja, dotle se u BiH vidno zaostaje: i to, najviše na bošnjačkoj strani, gde se skoro svim političarima i celokupnoj javnosti još pričinjava nekakva Republika BiH sa unitarnim uređenjem, pa su im shodno tome svi resursi u funkciji pokušaja oživljavanja te tvorevine; dok na srpskoj strani, odnosno u RS, najveći problem pravi JEDAN POLITIČAR, sa vrha vlasti, koji uz pomoć svojih sve malobrojnijih poslušnika, pritisnut drugim nevoljama, koristi neprimerenu retoriku, za osporavanje BiH kao države i uporno obmnjuje svoje biračko telo nečim u šta ni sam ne veruje, obećavajući mu jednostan referendum o odvajanju RS od BiH, i to, sa odloženim dejstvom primene, na neodređeno vreme. I to se tako vuče već godinama, pa i decenijama, i s jedne, i druge strane, a naročito velika larma podiže uoči svakih izbora, bez jasnih naznaka da će se sa tim uskoro prestati. Dok se javnost nepotrebno zamajava njihovim manipulacijama, a nešto manje i s one treće (hrvatske) strane, realni problemi s kojima se država i društvo suočavaju postaju za većinu ljudi na svim stranama sve teže izdrživi.
Najveću odgovornost za lošu situaciju u BiH i njeno konstantno pogoršavanje u poslednjih 6-7 godina snosi bošnjačka intelektualno-politička elita koja se još ne usuđuje da svom narodu jasno saopšti da dejtonska BiH nema alternativu, koja bi i drugima mogla biti prihvatljiva. Izbegava se suočavanje Bošnjaka sa činjenicom da oni nemaju boljeg i realnijeg izbora nego da istinski prihvate aktuelni model dvoentitetske države. Taj model nije savršen, niti je nedodirljiva svetinja. On se može vremenom donekle i korigovati, ali na osnovu dogovora i na zakonit način. Izvesno je samo da je bivša Republika BiH, zajedno sa svojim ''građanskim'' Ustavom, stvar jedne ružne i nepovratne prošlosti, za kojom vidimo da ostali u BiH, pa tako i Hrvati, a naročito Srbi, u svom entitetu RS, ne osećaju nikakvu nostalgiju. Zato je krajnje vreme da se i Bošnjaci jednom već priviknu na postjugoslovensku realnost, kojom su u nekim segmentima svi ponešto zakinuti, pa tako i oni.
Sve dok se političari u BiH budu na dosadašnji način borili za interese ''svojih nacija'' – kao da su one i zemlja u kojoj žive njihov privatni posed – ove nacije će utoliko brže propadati. La(h)ko je sebe (bilo) odbraniti od drugih, ali kako ''svojima'' reći istinu, ako je ona gorka i nosi rizike od mogućih jačih unutarnacionalnih nesporazuma, pa i teških političkih previranja?! To je još enigma bez jasnog odgovora i nagoveštaja u kom će pravcu ići dalji događaji. Ali je i nešto do čega će kad-tad morati doću unutar svake od nacija u BiH i njenom okruženju na putu njihovog mentalnog i duhovnog ozdravljenja, bez čega priča o pomirenju i normalnim dobrosusedskim i međunacionalnim odnosima, nema izgleda za realizaciju. A samim tim do daljnjeg se ostaje na čekanju i kad je reč o sveukupnom oporavku BiH i ostalih zemalja iz regije, kao i njihovom daljem napretku u evro-integraciji na kvalitetnim osnovama.
