Јасеновац: Пробој у нови живот

Дана 22. априла / травња 1945. године догодио се пробој логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“. Ово је прича о њима, али и о онима који из разних разлога нису учествовали у овом пробоју.

Sergio Šotrić / 22. април 2014

 Мој дјед (са мајчине стране) ВАСО ИВЕЉА из Мостара (иако логораш у логору „Јасеновац“) није учествовао 22. априла 1945 у пробоју логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“. Он је тога дана већ одавно био „одсутан“ а његов „пробој“ из логора „Јасеновац“ је услиједио тек 57 година касније.

 

Али вратимо се у 1941. годину у град Мостар, гдје је „пробој“ мога дједа Васе доживио свој почетак, али не и крај. 

 

Мога дједа Васу су усташе већ 1941. године одвеле из његове породичне куће у Мостарском насељу “Бјелушине” и депортовале у логор “Јасеновац”. Разлог за одвођење и депортацију мога дједа, усташе су видјеле у његовом „погрешном“ имену (Васо), као и у припадности једном „погрешном“ народу. Нити мој дјед, а нити усташе из тог времена нису могли нити наслутити, да ће крајем 20. вијека опет изнова у граду Мостару недужни људи са истим или сличним „грешкама“ бити одвођени, депортовани и убијани,– наиме због „кривице“ да су се родили као Муслимани, Срби, Хрвати. Или још горе, због „кривице“ да се нису родили као Муслимани, Срби, Хрвати, него као неки „остали“ са неким „погрешним“ геном. А често се у периоду 1992-1995 једноставно радило о људима, који су се у погрешно вријеме нашли на погрешном мјесту – наиме у граду Мостару.

 

Међутим, те 1941. године мога дједа нису мучиле мисли високе политике са краја 20. вијека / стољећа. Мој дјед је са „личном пратњом“ момака у црним кошуљама кренуо на „путовање“ ка Јасеновцу. Одмах по доласку у логор „Јасеновац“ мој дјед Васо је био „објеручки прихваћен“, а убрзо послије тога убијен. Било му је 26 година. Тачан датум његовог убиства те 1941. године није познат, као ни мјесто посмртних остатака. Око погреба се породица „није морала бринути“. Све је завршено без трошкова и компликација у самом логору „Јасеновац“.

 

Мој дјед Васо је значи на сам дан пробоја логораша 22. априла/травња 1945. године већ 4 године „становао“ под јасеновачком травом и то је сигурно једини разлог због чега је мој дјед био „објективно“ спријечен да тога дана учествује у пробоју логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“.

 

Иза мога дједа Васе у Мостару су остали: његова млада супруга Борика Ивеља (моја бака) и троје дјеце – Милан, Милена и Јелена (моја мајка, која је тада је имала једну годину). Моја бака Борика је у то вријеме толико била заокупљена борбом за живот њене дјеце (која су остала без оца), а често се морала са дјецом скривати у збјеговима по околним брдима (којих у Херцеговини на сву срећу има довољно), да је то сигурно основни разлог због чега је и она била „објективно“ спријечена да да тог 22. априла/травња учествује у пробоју логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“.

 

Старија кћерка мога дједа Васе (сестра моје мајке / моја тетка), коју нисам имао прилику упознати МИЛЕНА (ВАСЕ) ИВЕЉА (1928. Мостар – 1945. Умољани), погинула је у 16. години као партизанка 10. херцеговачке бригаде. Она је учествовала у пробоју за ослобођење града Мостара. Погинула је неколико дана касније у припремним операцијама за ослобођење Сарајева. Тетка Милена је учествовала у много пробоја, али до Јасеновца дошла није, тако да је и она нажалост била „објективно спријечена“ да учествује у пробоју логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“ 22. априла / травња 1945. Она се „на вријеме преселила“ на Партизански Споменик у Мостару, још у вријеме док је исти био понос антифашистичке традиције слободног свијета.

 

Млађа кћерка мога дједа Васе (моја мајка) ЈЕЛЕНА (родј. ИВЕЉА) ШОТРИЋ (1940. Мостар – 2002. Мостар) је читав свој животни и радни вијек (са изузетком студија у Београду и избјеглиштва 1992-1996) провела у Мостару. Радила је у “Соколу”, “Општини”, “Народној Банци” итд., а смрт ју је задесила 2002. године као потпредсједницу “Грађанске Демократске Странке” БиХ и као члана парламента у Дому народа ФБиХ. На зиду собе (у којој је 8 задњих мјесеци пред смрт лежала у постељи) њеног стана у Мостару (који је у задњем рату био отет и бесправно усељен, а неколико година након потписивања споразума у Датон-у поново враћен) у улици “Махе Ђикића” (име улице је у рату промјењено у улицу “Краља Томислава”, а након потписивања споразума у Датон-у није поново враћено), висила је уоквирена фотографија њеног оца, мога дједа, Васе Ивеље. Моја мајка је 1945. године била дијете од 5 година, тако да је и она из тог разлога била „објективно“ спријечена да тог 22. априла 1945. учествује у пробоју логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“.

 

Ја, унук мога дједа Васе (писац ових редова), сам заједно са родитељима посјетио његову задњу адресу – концетрациони логор „Јасеновац“- и положио цвијеће испод споменика. Пошто сам ја рођен тек 1965. године, то је и основни разлог због чега сам и ја био „објективно“ спријечен да учествујем у пробоју логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“, тог кишног 22. априла / травња 1945. године. Ја сам се ипак 1992. године са супругом Сањом успио „пробити“ из града Мостара у срце „непријатељске територије“ на сами Запад Савезне Републике Нјемачке. Ту сам и данас „заробљен“ послом, обавезама и породицом.

 

У Нјемачким архивама данас могу да прочитам, да је КЗ – Логор „Јасеновац“ на територију тадашње НДХ (Независне Државе Хрватске), вазалне творевине фашистицке Нјемачке, био НАЈВЕЋИ ЛОГОР у ИИ свјетском рату на територији окупиране Југо-Источне Европе. Логор „Јасеновац“ ЈЕ БИО ЈЕДИНИ концентрацијски логор у ИИ свјетском рату у којем је плански и систематски убијано БЕЗ УЧЕШЋА НИЈЕМАЦА. Логору „Јасеновац“, који се налазио 95 км југоисточно од Загреба и којим су управљале усташе, припадала су и 3 логора за дјецу: КЗ (концентрацијски логор) „Сисак“, КЗ „Горња Ријека“ и КЗ „Јастребарско“. Због његове величине, Нијемци су логор „Јасеновац“ звали „Аусцхитз дес Балканс“ (Балкански Аушвиц).

 

У Логору „Јасеновац“ није било гасних комора нити је примјенљивана њемачка метода такозваног „индустријског масовног уништења“. Овдје је на дјелу био искључиво „ручни рад“! На почетку су усташе „радиле“ ватреним оружјем, а касније прије свега ножевима, маказама, сјекирама, чекићима итд. Према Нјемачким писаним изворима, овај логор је због примјењиване технике (ручног) убијања убрзо више личио на огромну клаоницу за стоку него на КЗ (концентрацијски логор) по Нјемачким „стандардима“.

 

Нијемци су записали и податке, да је чак и одређени број католичких свећеника био на одговорним и/или извршним функцијама у Логору „Јасеновац“. Међу њима су напр. свећеници: Бркљачић, Матковић, Матијевић, Звонко Брекало, Целина Липовац итд. Бивши високи фрањевачки свећеник Мирослав Филиповић (код Нијемаца познат под надимком „Брудер Теуфел“ – брат ђаво) је за период од четири мјесеца (од јуна до октобра 1942.) преузео команду и руковођење логором „Јасеновац“. Он је 1946. године објешен у Загребу. Католички свећеник Ивица Бркљачић је у љето 1943. постао командант Логора „Јасеновац“. (Нјемачки подаци)

 

Сви логори у НДХ су били под врховном надлежности Еугена Диде Кватерника. Логор „Јасеновац“ је био надлежност Вјекослава Макса Лубурића, који је истовремено био и оснивач овог логора. Нијемци су му дали надимак „дер Метзгер“ (месар), а због даљег усавршавања Лубурић је био и на „школовању“ у њемачком логору СС КЗ „Сацхсенхаусен“.

 

Број жртава у логору „Јасеновац“ је годинама био предмет полемике. Док је напр. Титов генерал Фрањо Туђман „успио избројати“ само око 40.000 жртава, неки други извори овог „пребројавања“ су наводили око 1 милион жртава. Данас се може више-мање прецизно рећи да је у овој масовној клаоници убијено између 77.000 – 99.000 људи (извори: Симон-иесентхал-Зентрум – Јерусалем, енциклопедија холокауста државног „Унитед Статес Холоцауст Мемориал Мусеум“, хисторичар Славко Голдстеин итд.).

 

Музеј и спомен обиљежје „Јасеновац“ су објавили (још некомплетну) „листу жртава логора Јасеновац“ са стањем истраживања до 18. Априла 2010. године. У тој листи су до сада регистровани биографски подаци, имена и презимена 80.914 људи (46.000 Срба, 16.000 Рома, 13.000 Јевреја, 4.000 Хрвата итд.), који су у овом „Балканском Аушвицу“ убијени у периоду 1941-1945.

 

Ал´вратимо се ипак дану пробоја логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“, тог кишног 22. априла / травња 1945. године.

 

Након савезничких бомбардирања логора „Јасеновац“ у ожујку и травњу 1945. у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, наредио је да се елиминирају сви заточеници, а логор и мјесто Јасеновац, до темеља сруши и спали како би се прикрили сви трагови злочина. Од преосталих заточеника јасеновачког логора формирају се радне групе које раде на ископавању и спаљивању лешева раније убијених заточеника.

 

Посљедња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. травња.

 

У ноћи 21. на 22. травња 1945. натискани у мрачној згради постоларске радионице, посљедњи мушки заточеници могли су бирати између извјесне и скоре смрти и неизвјесног покушаја пробоја. Усташка стража испред врата, брисани простор до логорске жице и стражара с митраљесцем до логорских врата, био је пут према животу дијела заточеника и истовремена потврда њиховог људског достојанства у одабиру властите судбине. Према бројном стању, те је вечери било 1.073 заточеника.

 

Након што су у вечерњим сатима издвојени и одведени сви групници, паника и страх међу заточеницима бивали су све већи. Тијеком ноћи, неколико заточеника се објесило. И док су логором одјекивале експлозије, неколико десетака заточеника међу којима Анте Бакотић, Чедомил Хубер, Драгутин Шкргатић, Павао Кулаш и др. Крстић договорили су се о покушају пробоја из логора. Усвојили су план према којем би се на сваки од четири излаза поставиле десетине најодлучнијих људи, које ће истовремено провалити на сва врата и бјежати према излазу из логора. Договорени су састави десетина и која ће десетина напасти која врата.

 

У кишовито недјељно јутро 22. травња 1945. у око 10 сати ујутро на повик Анте Бакотића: “Напријед другови”, десетине су провалиле врата. Око 600 заточеника појурило је према 150 метара удаљеним логорским вратима. Митраљеска ватра с логорског зида сваким је треном смањивала број оних који су трчали према слободи. Миле Ристић, ухапшен као партизан на Козари, голим је рукама задавио једног од стражара, одузео му митраљез и отворио ватру по усташама, штитећи остале заточенике. У метежу бијега Едо Шајер пресјекао је телефонску жицу и тиме спријечио долазак усташког појачања.

 

Од њих 600, пробој су преживјела 92 заточеника. Сви остали нашли су смрт на путу од логорске зграде до логорских врата, на цести, у хладној набујалој ријеци Сави, на ливадама око логора и прилазима шуми код Кошутарице. Исцрпљени од тешког рада, неисхрањени и уморни од ишчекивања предстојеће смрти, били су лак плијен усташким стројницама. Око 470 болесних, старих и немоћних заточеника није судјеловало у пробоју. Но, нити један није преживио да свједочи о њиховој судбини.

Мој дјед Васо је тог кишног 22. априла/травња 1945. године “становао” већ 4 године “у тишини испод траве” Јасеновца и тиме био “објективно” спријечен да се одазове позиву Анте Бакотића и његовом – “напријед другови”- и крене у пробој логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“. Уз искрено жаљење, да није био у могућности јуришати у пробој те давне 1945. године, мој дјед Васо се 57 година након пробоја логораша из логора „Јасеновац“ „одлучио“ да ипак крене у свој лични/особни пробој. Али овога пута се радило о пробоју друге врсте, о пробоју у нови живот…

 

Уз моју сагласност и сагласност моје супруге Сање, дјед Васо је кренуо у пробој из логора „Јасеновац“ у правцу Савезне Републике Нјемачке. Овај пут није било Анте Бакотића да узвикне – “напријед другови”, али та чињеница није имала утицаја на успјех мога дједа Васе у његовој мисији да се пробије до Нјемачке и нама донесе неколико од његових „погрешних“ гена у циљу стварања новог живота – његове праунуке.

 

57 година након пробоја логораша из концентрацијског логора „Јасеновац“, тачније у марту 2002. у Нјемачкој се родила праунука мога дједа Васе (моја и Сањина кћерка) – Леа Шотрић. Леа у себи носи Српске гене (дједа Васе), али подједнако и хрватске гене (оца моје супруге Сање – Нике Бошковића), као и муслиманске гене (мајке моје супруге Сање – Сахе Бошковић Кајтаз).

 

Леа се родила као српско-хрватско-муслиманска Нјемица или њемачко-хрватско-муслиманско-српска Босанско-Херцеговка? Или можда “само” као човјек, становник ове планете Земље?

Како год узмете – рођењем његове праунуке успјешно је извршен и пробој Мостарца Васе Ивеље из логора “Јасеновац” у Нјемачку – пробој у нови живот.

 

И тако је свако наше рођење истовремено и пробој наших дједова у наше животе, а свака наша смрт истовремено и почетак наших пробоја у будућност.

 

Тако је било, тако ће и бити – У Мостару, у Јасеновцу, у Нјемачкој…

 

НАПРИЈЕД ДРУГОВИ!

 

зокстерсометхинг.цом

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.