ПОРАЖАВАЈУЋЕ: Сваке ноћи 128.000 дјеце у БиХ на спавање оде гладно!

Сиромаштво, глад и неизвјесност

Tatjana Čalić / 18. март 2019

Када видимо најновији податак Агенције за статистику БиХ да око 128.000 дјеце у нашој земљи користи неки вид социјалне помоћи, да их је око 100.000 угрожено породичном ситуацијом, од којих 40.000 живе у породицама која немају ни минимум средстава за живот, не можемо а да не устукнемо и запитамо зашто се о овоме тако ријетко говори у јавности. 

Или да у нашој земљи према, анализама сектора социјалне заштите, око 600 000 људи живи са 3 до 5 КМ дневно, тачније у сиромаштву и не могу приуштити да вечерају.


Они који би о њима требали бринути, затварају очи, јер не желе признати да се овдје све лошије живи, или их једноставно није брига.  
Свјесни су понајвише тога они који директно раде са сиромашнима. Истичу да је ситуација на терену пуно лошија и тежа него што изгледа кроз бројке, јер многи нису укључени ни у једну статистику, а помоћ да преживе им је неопходна. 
Далеко највећем броју потребна је храна, одјећа, те туђа њега и помоћ.


Само се у Бањалуци за непуну годину дана број оних који се хране у Јавној кухињи Мозаика пријатељства више него удвостручио. Почетком године их је било 450, а данас се овдје храни преко 950 наших суграђана. Бројне су и породице које овдје траже помоћ, неке имају и по троје-четверо дјеце, тако да је број дјеце корисника око 20 одсто или бројем око 200. 
Мозаик, који од Града Бањалуке годишње добија свега 7.000 КМ, опстаје само захваљујући помоћи добрих људи.
Ништа боља ситуација није ни у дјечијој народној кухињи у Лукавцу, гдје се тренутно храни 220 корисника, што је готово троструко више него када је отворена прије годину дана.
Како су рекли из Удружења алтруиста “Руке пријатељства” Лукавац, локалне и кантоналне власти не помажу опстанку дјечије кухиње.


Питали смо наше саговорнике, професоре, које је рјешење, како држава може и мора помоћи?


Доц. др Валида Реповац Никшић са Факултета политичких наука Сарајево за БУКУ каже да би уопште могли очекивати од државних институција да реагирају и помогну када је у питању проблем сиромаштва дјеце, најприје би као друштво, грађани, активисти, интелектуалци морали у јавном дискурсу почети више говорити, указивати и писати о сиромаштву. Сиромаштво је у нашој земљи, наводи, један од најстрашнијих проблема са којима се сусрећемо - оно утиче на здравље становништа, психо-социјалну климу у којој живимо, разара породицу, доприноси даљњој дезинтеграцији друштва, тјера бројне да напусте своје домове. 

Ово је заједнички проблем свих нас који живимо овдје и он не познаје границе у оном смислу у којем нам их у свакодневној реторици намећу политичке елите. Испразна прича о „угрожености“ етничкој, националној, вјерској и другој, мора бити истиснута на начин да стварне проблеме наметнемо као прироритетне за ријешавање, а то су социо-економски проблеми са којима се већина становника БиХ сусреће. Велики број људи је онемогућен да себи обезбиједи достојанствен живот, да својој дјеци осигура сретно дјетинство, квалитетно образовање, здравствену скрб, итд.  У овом смислу маргиниализиране скупине су у далеко најтежем положају, а ту спадају и дјеца, што је срамотно и поражавајуће за нашу земљу и за оне који креирају дискриминаторне политике и атмосферу у којој живимо“, наглашава Реповац Никшић. Истиче и како су официјелне статситике неријетко у служби етнополитика па ће врло егкзактно тврдити како бројке о гладнима, запуштенима и онима који одлазе нису алармантне, док су „статистике са терена“, из стварног живота далеко лошије. Но, оне не допиру и не одговарају онима који су на власти. 


Професорица наглашава и да не вјерује у приступ гдје се ствари рјешавају "одозго", то јесте да иницијатива може кренути од институција. Вјерује да се оне могу покренути само под снажним притиском јавности, грађана и грађанки, активиста, академије, медија. 

Политике које ће бити прогресивне, конструктивне, социјално осјетљиве морамо покренути сами „одоздо“. Срећом, постоји одређени број политичара који су свјесни одговорности према својим гласачима и који ће тај често „нечујни“ глас искључених пренијети у парламенте, те наложити адекватно провођење бољих (европских) политика“, истиче наша саговорница.


Кадрија Ходжић, професор Економског факултета Универзитета у Тузли мишљења је да је могуће сузбити сиромаштво уз два општа приступа: један је економски раст, други рационална и „правилна“ циљаност социјалне политике.                                                               
За подржавање економског раста међу најважнијим су политичка стабилност и сијасет структурних реформи и мјера потицања конкурентности привреде. Међу економистима је одавно усаглашен став, наглашава професор Ходжић, да је у дугом року борба против сиромаштва истовремено и борба за економски раст и развој. Међутим, социјалним политикама се може много учинити и на датом нивоу развоја. 

 

У БиХ је за помоћ сиромашној дјеци, нарочито у кратком року, пресудна таргетираност социјалне политике, али је нужно превладати политички контекст социјалне политике. Наиме, иако  БиХ троши издашна средства, око 4 посто БДП-а, док се јавна потрошња пење чак до 55 посто на програме социјалне заштите, што је знатно више чак и од просјека европских земаља, њена социјална политика је далеко од дјелотворности у смањивању сиромаштва и заштити дјеце. Једноставније речено, како нарочито показује случај ФБиХ, средстава има, али нису правилно распоређена. Владајуће политике своје одржање на власти базирају на манипулацијама са најосјетљивијим социјалним групацијама, „купујући“ њихове гласове”, истиче Ходжић наводећи да је већ одавно Свјетска банка утврдила изражену непрецизност усмјеравања социјалних трансфера (само 18 посто оних који су у стању потребе обухваћени су овим програмима, док већи дио иде онима у богатијим петинама).                                                 
Јасно је, надаље наводи, да без реформе система социјалних издвајања нема одрживих буджета, што претпоставља да фискалне одрживости социјалне реформе нема без повећања и правилнијег  распоређивања средстава за минимум социјалне сигурности. Уз све наведено, реформа система социјалних издвајања би морала бити оснажена принципима Конвенције о правима дјетета како би се заштитила и осигурала права дјеце на преживљавање, судјеловање и развој, без дискриминације. 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.