Такав је Джони, такви смо ми

Пубертет ме је шутнуо јачином од десет Брениних волеја у сопствену главу. Симпатични, повучени свепетичар је већ са 11 година постао бркати, џигљави мутант, и даље свепетичар али за промену и дебил. Дебилчина заправо.

tarzanija / 12. март 2018

Хормонске промене сам бесрамно каналисао хватајући девојчице за зачетке њихових секундарних полних карактеристика. Убрзо сам сконтао да сам одељенски предводник; придружили су се и остали дечаци а они који нису, мало је рећи да су били зајебавани и кињени. Спопадали смо девојчице пре и после школе, на одмору, пре часа, за време часа, на путудо куће а часови физичког су били фестивал бесрама. Оне су се браниле онако како су могле и знале (како им је друштво рекло да треба, касније схватих) – углавном су ћутале, понекад рекле „немој“ а веома ретко нас по заслузи одаламиле. За цела четири разреда основне школе мислим да је само једном ситуација дошла до инстанце одељенског старешине која је била у фазону „Децо то није лепо, немојте више.“ Такође, наставник техничког ме је једаред одаламио с леђа (извињавам се за оффтопиц у овако озбиљном тексту али човек је заиста Бугарин) кад се једно хватање десило баш пред његовим очима а ја нисам видео да он гледа. Такође, за све четири године ниједна девојчица није обавестила своје родитеље који би у најмању руку озбиљно попричали са мојим и родитељима осталих дечака. Нико ништа није знао или је у најбољу руку и знао али ништа није урадио.

 

Преласком у гимназију све је престало као да никад и није постојало, поново сам био добар клинац, бркови су отишли у лавабо а са њима и један део петица. Углавном, никад више нисам додирнуо женску особу а да за то нисам имао (не)вербални амин.

 

Пррошле године је почела жешћа помама око #метоо, прво у Холивуду а потом и глобално, жене су причале о томе како су у прошлости преживљавале злостављања разног типа, акценат је углавном на сексуалном. Јавио се и живи зид одбране, углавном од мушкараца али нажалост и неких жена који сматра да „шта ког курца су нашле сад да причају о нечем што је било пре двајс година, што нису тад а не сад блаблабла лепо им било кад су добијале улоге/кола/паре/пичкематерине блаблабла“… Углавном, цела фрка ме одради тако да схватим да сам и ја био насилник а да то нисам имао појма. Да ме неко пре тога послао на полиграф и питао да ли сам у животу сексуално злостављао женску особу, ја бих рекао да нисам и полиграф би рекао да говорим истину. Невероватно је колико себе можеш да слажеш за неке ствари само ако их поставиш на погрешне темеље.

 

Ако погледате око себе видећете гомилу људи који не схватају да су или насилници или жртве насиља. Малобројне жртве се углавном шиканирају и исмевају да преувеличавају ситуацију. Исти ти људи би силоватеље декларативно набијали на колац и вешали на Теразијама али „сестро шта правиш драму што се лик трља мудима о тебе па то је плес, немој да си конзерва“.

 

Усред Вучићеве победе НДМБГ је организовао прославу три и по посто на изборима и док су се у весељу шикицали, како већи број сведока тврди, једна девојка је сексуално злостављана од стране Ненада Рацковића. Осим тих тврдњи, колико сам схватио не постоје докази шта се тачно десило, али иде ка томе да је он симулирао секс прибијајући се иза ње те га је, како он каже, „она опаучила углаву само зато што га је неко гурнуо на њу“.

 

Највеселији део креће у тренутку кад сабраћа Ненада Рацковића познатијег као Джони ( уметник, глумац, скејтер) почињу да га бране јавно на нету. Писац Дуле Недељковић на твитеру каже да се клади у живот да Джони није крив.

 

 

После мало мења курс схватајући да је глупо да живот положи за Джонијев образ па пљуцне по „бесполној генерацији“ којој смета мало мушко-женске неконсензуалне тактилности јер побогу тога је било у његово време кад је он жарио и палио Београдом ша што не би и сад, мислим шта јеботе зар је ватање за дупе нека драма. Прикачило се ту и још сијасет познатих и мање познатих жаритеља и палитеља кругодвојашке углачане калдрме и врелог асфалта, углавном средовечних мушкараца које је очигледно жешће испиздело (мада су понеки рекли и покоју паметну, руку на срце) шта сад неки људи тамо праве драму што је Джони можда мало девојку приватио а да она није хтела. Еј па то је Джони, кажу. Он је такав, веле. То ваљда иде у том смеру да тој риби треба да импонује што ју је зграбио један такав колос Београдског духа као што је Джони Рацковић. Можда треба да стоји мирно док му не досади да ординира њеним телом јер забога, то није сексуално напаствовање то је перформанс, то је уметност.

 

 

Срђан Драгојевић покушава да објасни Недељковићу да је година 2018.

И ај сад све то, можда би се некако и смирило јер, ако сам добро укапирао, та девојка и није хтела да хвата закон у руке, него је једноставно искулирала (што није добро ал добро), него јуче на мртвом сајту Блица бам текст Горчина Стојановића (и даље није обрисан са сајта, не знам да л има у новинама), наслов – Джони суперстар. Већ креће мрак на очи. Унутра просто невероватне ствари. Емотивно потресени Горчин залази у најдубље лагуме архаизама, копа заборављене речи, бива Гораном Петровићем, Борхесом и Кишом Данилом, прави волшебне језичке бравуре достојне најпрестижнијих литерарних награда и Джонија представља морално ту негде пар копаља изнад Исуса а уметнички (што разуме се није уопште битно са тим колико је ко ђубре) још и више. Остаће занавек реченица „То што вас је пошкропила нека кап његова дара, све и да је, као што није, шетао патку (ово сад јесте простаклук, да лакше појмите), био би то уметнички чин, што увек, а у његову случају поглавито, значи – политички чин“. Ајмо опет – ПОШКРОПИЛА НЕКА КАП ЊЕГОВА ДАРА“. А? какав је Горчин? Како кида Горчин? Кад Горчин опише чин мушке ејакулације нема која не би пожелела тај савршени нектар и по себи и у себи. Нарочито ако је нектар Джонија Рацковића.

 

 

 

За обесмишљени Осми март, министар нечега у овој земљи небитног Зоран Ђорђевић,  честитао је женама празник. Лепо од њега. За ту пригоду изабрао је мисли Дучића, тачније вероватно најпонижавајућију његову мисао о женама од свих понижавајућих које је (Дучић) о њима написао, а написао их је тушта и тма. Дучић је живео у неко друго време (што оправдање није), са речима је без сумње био маг какав се ретко рађа али са женама баш и не (притом не мислим на то да ли је имао успеха код женског пола). Изабрати његове мисли за честитање Осмог марта је спуштање низ Алпе на најлонском џаку од стајског ђубрива – смрт. Ипак, Ђорђевић је преживео. Рекао је „извињавам се“ и ништа. Није смењен. Чак није ни нека фрка дигнута осим оно мало дежурних подизача узбуне који се више и не чују у жамору. Повереница за равноправност је реаговала отприлике као и моја разредна у основној – “Ђорђевићу, Ђорђевићу, ццц, немој више, није лепо”. Буквално је прошло испод радара да је лик увредио половину грађанства рекавши им да воле богаташе јер су сироте и да им не треба поштовање већ вољење. Мени то звучи чак и горе од „што волим кад клекну“ а тад је она архисељачина барем смењена након вишедневне уке и буке.

 

Родитељи, причајте с децом на време јер сексуално насиље почиње већ у раној фази школе. 99 посто нас дебиластих ваћароша, истина, неће урадити у животу ништа опасније од тог ватања девојчица, али трауме не остају само од силовања. Године изложености таквом моделу понашања где је „нормално“ да дечаци ватају за дупета девојчице а оне да бивају исмеване ако се љуте и плачу стварају друштво у ком се та сексуална тензија где мушкарац има право да се мало поигра женским телом сматра за стандард и да ако другачије мислиш, ти си будала, смарач, конзерва, припадник бесполне генерације итд. Образовни систему, ти си канцер, за тебе је свакако најбоље да умреш. Министре Ђорђевићу, набиј своју менса чланску карту (лик је стварно члан Менсе, што довољно говори о Менси) у буљу, можда ти протера нешто одатле ка мозгу. Горчине Стојановићу, једи говна. Слободно их умачи у капи Джонијева дара зарад уметничког дојма. А и (младом) себи имам штошта да кажем.

Извор Тарзанија

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.