Edvard Bernajs, nećak Sigmunda Frojda koji je emigrirao u Ameriku, u svom delu „Propaganda” iz 1928. opisao je osnovne principe i načine korišćenja psihoanalize i psihologije kako bi se indirektno uticalo na javno mnjenje radi ostvarenja nekog skrivenog cilja. Od tada je disciplina „odnosa sa javnošću” razvila i razradila razne oblike manipulacije mišljenjem ljudi u zajednici.
Savremeni građanin je izložen različitim uticajima masovnih medija koji kroz „informisanje” žele da kod njega formiraju određeni stav prema nekom društvenom pitanju, proizvodu. Iako ovi uticaji mogu biti i u funkciji upotrebe i u funkciji zloupotrebe, njih ne treba shvatiti kao nužno loše, već kao neizbežni deo savremenog življenja.
Manipulisanje podrazumeva nesvestan i indirektan uticaj, a zaštita od manipulisanja je osvešćivanje i prepoznavanje skrivenog cilja. Građanima u tome pomaže ono što se nekada naziva „medijska pismenost”.
Često se promeni određenog društvenog stava pristupa kroz tehniku malih i sporih koraka. To se nekada upoređuje sa kuvanjem žabe: kada se žaba nađe u vodi koja se polako zagreva, ona neće iz nje iskočiti, već će se navikavati na sve veću temperaturu sve dok ne bude skuvana. Jedan od načina na koji se vrši „kuvanje” javnog mnjenja jeste model „Overtonovog prozora”, koji nije ništa drugo do vođenje procesa veoma sporih promena javnog mnjenja sve do željenog stanja.
U svom pokušaju da reformiše obrazovni sistem, Džozef Overton je primetio da nagle promene izazivaju snažne emocije i veoma jak otpor, kako političara tako i najvećeg dela javnosti. Zato je razradio evolutivni proces uticaja na javno mnjenje koji polazi od nečega što je i za javnost i za političare nezamislivo.
Ideja „prozora” jeste da se fokus javne rasprave pomera od nečega što je „nezamislivo” do toga da se ono opaža kao nešto što je „radikalno”. Kada se to postigne, tada se „prozor” uticaja pomera kako bi javnost ono što vidi kao „radikalno” počela da posmatra kao „prihvatljivo”. Nakon toga slede pomaci od „prihvatljivog” do „razumnog”, a zatim od „razumnog” do „normativnog”.
Cilj je postignut uspostavljanjem nove društvene norme koja se zatim ugrađuje u zakon. Što je ovaj proces sporiji, to ga ljudi više prihvataju kao „prirodan” napredak razvoja civilizacije.
Mnoge društvene promene su u vodećim zemljama nastale prolazeći kroz ove faze, a zatim ih druge zemlje prihvataju kao „civilizacijske norme” koje je obavezno usvojiti.
Izvor Politika.rs
