Njeno telo je mršavo i nemoćno, a njeni pokreti su odsečni, brzopleti, lucidni, baš kao i njene misli. Ali njene misli su još i prodorne i oštre, baš kao i uglovi njenog dečijeg lica, koje je postavljeno u zagrljaj plave, crvene ili smeđe kose. Ja najviše volim kada je njena kosa plava, jer se ona uklapa u njenu upečatljivost. Sa njom mi nikad nije dosadno. Sa njom apsolutistička podela na dosadne i zanimljive ljude ima smisla jer njena urođena i prirođena nekonvencionalnost nije plod patvorenog trudbeništva, već iskonski odraz iz unutra pretočen u vanjštini, te upoznavajući njeno bogatstvo neukalupljenosti i oslobođenosti od društvenih stega ja poželim da se večito ljuljamo spuštenih glava na onoj ljuljašci pored Dunava. Ona je taj umalo izgubljeni momenat uhvatila svojom video instalacijom, uvlačeći ga u mrežu umetnosti.
Moja prijateljica je moja prijateljica još od prvog školskog dana i zatim smo školsku robiju zajednički odrobijali sve do zadnjeg gimnazijskog zvona, koje više nismo ni slušali. Naši razgovori su usled razumevanja bez reči (a reči počesto sve zgade i smanje) čisti odnos bez skrupula i lažnih naklonosti. Mi se možemo ne čuti mesecima, ali se onda misli, ideje, osećanja, verovanja sudare u dva sata ćutnje i ushićenja.
Moja prijateljica je umetnost! Ovo svesno pišem. Ona nije umetnica, ali će to jednog dana u nekom od poznatih ili nepoznatih oblika postati. Zapravo, njena raspršenost, usled unutarnjeg izobilja raznolikog i naprednog u sebi, ne dopušta njenim životnim potezima da se smire, usmere, ugnezde. Ubeđen sam da ako ona ne ispusti malo umetnosti iz sebe, gledaoci, slušaoci, posmatrači su na gubitku. Ali nju ne zanima predstava pred drugima, ona igra mnoštvo predstava u sebi i sebi samoj.
Ja sam sebična, veli mi ona često, ali kada vidim okolinu znam zašto sam sebična.
No, ona je umetnost. Njene reči su umetnost, njeni pogledi, njena odeća, haljina veselih boja sa psihodeličnim tačkama, njene video instalacije, njene priče, njene besede, njeno stalno provociranje pretežne okoline gde god se nađemo. Ona je mršava i telesno neprimetna, ali uočljiva. Oštrina pogleda i reči seku glave ogrezlih nosilaca zamorne rutine i oni se uvek prepadnu moje drugačije prijateljice, njenih plesova, pesama i vatrometa reči učinjenih za sebe, ali drugi se boje te tuđe i odurne slobode koja se ne može dosegnuti u ritmovima pravilnih otkucaja zajedništva.
Ja sam srećan što sam upoznao umetnost. I reći ću vam još nešto o njoj. Umetnost je zasigurno ženskog roda, vitka je, prozirna, tanka, lagana; i kada ne traži pažnju, ona je dobija; uvek vređa većinu i uvek je pogrešno doživi pretežnost, pa kada je vole čine to zbog jalove želje za drugačijim, zanimljivijim, lepšim.
Umetnost se višestruko umnožava u neočekivanim odlukama, mišljenjima, detaljima i sveprisutna je u primetnoj nevidljivosti. I više nego išta, ona je žena! Tlačena, osuđivana, pogažena, izrabljena, umorna, pronicljiva, pakleno lepa, rečima nedostupna, razočarana, gorda, hrabra, odbačena i neophodna žena.
Sasvim sam siguran da je umetnost ženskog roda.
Verujte mi, sinoć sam sedeo s njom i kada ona sklupča stanjeno telo u utrobu svoju i jednim zamahom raskrinka ljudstvo, vođeno odurnim joj mužjacima, ja razumem njen gnev i otpor i razumem da samo iz tog osećanja nakupljene nepravde i sporednosti može nastati umetnost.
Ali žena nije samo umetnost.
„Ako se ja nikad ne udam, a ti znaš šta ja mislim o tom socijalnom imperativu, ja ću biti usedelica, a ako se nikad ne oženi jedan pajac kog znam, on će biti neženja. Neki dan čuh od njega kako se hvali što će biti neženja i osetih da iz ove perspektive on to oseća kao nešto zajebano, frajersko. Zamisli da ja puna sebe izgovaram kako ću biti usedelica. To ne ide. Usedelica je pogrdna, strašna reč. Tom rečju ti zakopaš živu ženu, a rečju neženja ti oživiš impotentnog i ružno ostarelog muškarca.“
Sinoć mi je to kazala moja prijateljica za koju jamčim da je hodajuća umetnost. I nije mi bitno što to mnogi ne primećuju, ne vide, ne odobravaju jer umetnost me je naučila da počesto moraš biti sam sa svojim mišljenjem i čulima. Njena pojava u većem društvu izaziva podele, nerazumevanje, preispitivanje, neodobravanje, gnušanje, veličanje, oduševljenje, afektivne ispade, i čak i oni nesposobni za jaka osećanja izbacuju iz sebe kaprice u njenom prisustvu. Ja sam srećan što znam, vidim, čujem umetnost i fizički je mogu dotaći iako je mršava i slaba. Njena načelna nezainteresovanost za zbilju i društveni angažman, i pored njene u časku stvorene dijagnoze, otkriva kakva je umetnost spram društva.
Društvo treba umetnost i njene radare, osetila, emisije, a umetnost nudi sadržaj bezočnom nenametljivošću.
Jedno veče sam rekao umetnosti: „Možda bi trebala više da se interesuješ za dešavanja i da se uključiš u njih. Potrebna si im radi smisla.“
Odmahnula je vitkim prstima u kojima čvrsto drži cigaretu koju damski puši dugo i retko:
„Ti znaš da to nije vredno truda, ali ti voliš biti mučenik i kada znaš uzaludnost muke. Odmakni se od mučiteljskog i mučnog, a to je sva ova gamad što gmiže, hoda, ljubaka se, oblači se u skaredno, ubija, preti, psuje... Odmakni se sebično i ponosito, a oni će te onda tražiti i trebaćeš im. Umetnost najviše traže usahli, bedni, prezreni, siromašni. Ti si samo muškarac dok god voliš tu paćeničku baladu o borbi i o promenama.“
Umetnost je, samouvereno vam tvrdim, ponižena, uskraćena, veličanstvena žena i ja je poznajem.
Kada umetnik dosegne do umetnosti, on postaje žena.
„Mi smo nejake i snagom nepravedne prirode određene kao takve, ali civilizacijski okvir opstaje na surovim temeljima prirodnog usprotiv dometima ljudske misli kroz napregnuća pojedinaca. Ja nisam feministica, borkinja ili šta već, ti to vrlo dobro znaš, ali je i tužno što sve te feministice deluju u pokretu slabe snage i što su beskrajno odbojne u svojoj ličnoj, prizemnoj mržnji kojom se okupiraju. Feministički pokret nikada neće uspeti jer nema mišiće, tvrde udove, razjapljene vilice i grla što ječe i jer iz njega vrišti lična neostvarenost patetično razočaranih žena. Ja možda jesam jedina prava feministica, ali kada bi ta reč bila omeđena potrebnim smislom. Ipak, možda je i bolje da ne znaju da sam ja feministica. Ja napadam odakle se napad ne očekuje. Ja pomalo potcenjujem i tebe jer si obični muškarac, a to si dok god si u tom mučeničkom davanju sebe u društvo.“
U dahu mi je umetnost jednoč izgovorila ove reči, a ja sam na svako ismejavanje muškosti podsmešljivo rastezao usne.
Žena je umetnost u izvornom, osećajnom, neukaljanom smislu; onda kada je oslobođena od reči, dodira, tela, ali ženu mnogi zarobe i pesmice joj pišu, a zapravo u njoj traže samo ropkinju.
Prava umetnost je žena u obliku moje osorne, a rasplesane, uzbudljive, provokativne prijateljice.
Eto, muškarac kada ostari on je samo čika, deda, a žena je veštica, nadžak baba, babuskara, babetina, velim ja umetnosti.
Ona me je pogledala svojim uvek nežnim, a buktinjom ljutine ispunjenim očima i znam da mi je htela reći zvonkim, a spuštenim glasom kako ropstvo žene neće promeniti ni muškarac koji primeti ovu zlobu u podrugljivim rečima koje su kao kletve bačene na žene.
Žena je umetnost, ali je i nadžak baba i to će tako zauvek biti. Žena je i nežna, tiha, nečujno moćna, naoko nemoćna, a postojana, trajna; majka i kad ne može imati dete, ali žena je tada jalovuša ovom i većini naroda ili je veštica čim iskoči iz zadatog života.
Naposletku, umetnost je žena jer je širokogrudna, topla, nežna, velikodušna, osetljiva, gipka, pravdoljubiva. Ja to znam. Ja se družim s njom.
Umetnost je uglavnom prognana ili bespoštedno ponižavana, baš kao i žena. Umetnost bi mužjaci najradije nazvali babuskarom i usled odvratnosti pripisanog svi bi je napustili, kao i babuskaru od koje unuci beže.
Ja sam možda još uvek samo muškarac, ali svaka žena kada je žena ona je i muškarac, a ja znam jednu ženu koja je još i umetnost i opet ću vam reći, verujte mi, ta žena je umetnost i prava umetnost je uvek žena.
Moja prijateljica oblači svoju maznu haljinu, ona joj se pripija uz savršeno mršavo telo, kolena joj se lome, kosa se vijori po predivno nežnom danu boje limunade i svako unesrećen i tužan bi joj u zagrljaj haljine bežao jer ona te zna razumeti i uveseliti. Sa njom želiš da si pijan, da plešeš, pevaš, ne osuđuješ, shvataš, pričaš, da čitaš njene priče, gledaš njene crteže i plesne izvedbe u očaju noćnog svakodnevlja u kojem ona sija dok nastupa. Zar isto ne želiš i sa umetnošću?
Ona ume da bude lik iz svoje priče. Ona ume da je mrze obični, gnusni, moćni, većinci. Sve što ume i umetnost. Ona sme da podnosi mržnju jer se ne boji. Ona je hrabra. Umetnost, tj. ona mi je jednom rekla:
„Bog je verovatno muškarac. Pogledaj ovo oko nas, ovo ne bi dopustila žena.“
I zbilja, umetnost bi drugačije prirodu uredila.
Posvećeno A.R.
