Sada poznaju i naša krhka emotivna stanja. Znaju da ćemo se sigurno rasplakati. Nama ostaje samo da to učinimo i ne razočaramo ih. Te iste medije koji s poslovičnom ravnodušnošću dele i sve druge sadržaje, s bombastičnim naslovima, rasparčavajući fragmente gnjilosti jednog društva. Te iste medije koji svakodnevno dokazuju koliko daleko se može otići u gaženju svih regula profesije i novinarske etike, koliko daleko se može otići u manipulaciji, patologiji senzacionalizma i izgradnji jednog potpuno lažnog sveta. Napokon, te iste medije koji kao ofucane iskežene hijene tragaju za nesrećama i tragedijama jer se i one sasvim dobro ,,pakuju“, jer su za njih kao i sve drugo – roba, a ljudske sudbine najbagatelnija među svim robama. Uz video snimak ili vest najčešće je plasiran i patetično-sažaljivi komentar, tek da se prikrije lešinarstvo, a naivni uvere da mediji nemaju drugih ciljeva sem svete misije pospešivanja dobrote i ganutljivost na ovom svetu.
Rezon medija koji produkuju ovakve stvari je manje-više jasan: gledanost, like, share, sve ono što spada u uhodanu ,,razvojnu strategiju“ koja im može omogućiti da se što lakše i brže pričeste na oltaru boga profita (,,Kapital ne zna za ljude, njihove emocije, želje i potrage za smislom; on je bezličan i bezdušan; strogo funkcionalan“). Zašto su važne naše suze? Mediji na ovaj način ,,izlaze u susret“ potrebi koju je Hegel svojevremeno nazvao ,,okrepom duše“. Živeći mahom u dehumanizovanom kontekstu u kom vladaju egoizam, raznovrsni oblici patologije, otuđenja i atrofiranja emotivnosti, ljudi imaju potrebu da, bar na tren, izađu iz frustriranosti takvim načinom života. Jednom rečju, da nekako ,,okrepe“ dušu, nađu ventil, da dobiju potvrdu da još uvek ,,nešto osećaju“. Na tu, koliko mutnu, toliko i razumljivu potrebu, nakalemili su se mediji. Međutim, ,,okrepa“ je uglavnom prividna, često čak i banalna. Mediji, na kalkulativan način, pružaju emotivnu varijaciju Pavlovljevog refleksa, dok ,,konzumenti“ dobijaju ,,katarzični“ trenutak ili naprosto odušak često trivijalnoj ljudskoj radoznalosti koju fascinira tuđa nesreća.
Segment medijske ,,okrepe duše“ je i medijska poplava pisama u svim rođačkim pravcima (deda koji piše unuku, ćerka majci, itd.). Sadržaj tih pisama uglavnom poseduje nešto sa čim se veliki broj ljudi može identifikovati, nešto što ih može ohrabriti ili podsetiti na važnost iskrenosti. Druga strana ovog fenomena je ta da ništa više ne sme ostati privatno. Nekad je vrednost privatnosti bila ono čemu se težilo (i što se ljubomorno čuvalo) kao preko potrebnoj oazi posebnosti i slobode. Danas, sve mora biti javno i posredovano medijima. Bol, raskid veze ili braka, odricanje jedne sestre od druge, smrt… Emocija nije emocija, događaj nije događaj, radost nije radost, tuga nije tuga, ako nije učinjena javnom, ako nije provučena kroz medijski hali gali. Gest nije gest ako nije izreklamiran. Jedan od tipičnih primera kako mediji ,,gutaju“ situacije i emocije ljudi su smrtni slučajevi. One koji su izgubili nekog mediji ni tad ne ostavljaju na miru sa njihovim bolom. Naprotiv. Ti unesrećeni i potreseni ljudi, dodatno izmrcvareni nasrtljivošću novinara, ipak daju izjavu, bivaju fotografisani, upravo zato jer je ultimativnost medijskog lešinarstva samorazumljiva, jer misle da ,,tako mora“. Novinar je dobio nalog od urednika, urednik zna šta vole čitati ili gledati stalni pretplatnici crnih hronika; tako se formira suludi i otužni lanac ,,medijske ishrane“.
Ne radi se, naravno, o tome da treba da oguglamo na tragedije, da utonemo u ravnodušnost i da nas ne zanima ništa izvan uskog kruga naše egoističke samodovoljnosti. Radi se o opasnostima svakodnevne, sistematske i dirigovane soft-orvelijane i manipulacije koja ima ozbiljne posledice po našu percepciju, emotivni doživljaj i mogućnost da izgradimo, koliko god stereotipno zvučalo, autentični život. Medijska ,,okrepa duše“ najčešće predstavlja naš pristanak da budemo samoobmanuti, našu jeftinu kupovina lepe slike o sebi (kao emotivnom biću) i, u krajnjem, ,,štaku“ za sva naša emotivna šepanja. Radi se o masovnoj pojavi produkcije ,,prepariranih“ konzumenata koji primećuju i doživljavaju nešto isključivo ako se pojavi u medijima i to kao spretno medijski konstruisan događaj, izabran i upakovan najčešće u stotinak sekundi (,,brižno“ odmerenih kako se razmaženi konzument ne bi odviše emotivno trošio). U skladu sa dinamikom medijskih šokova u pravcu animiranja otupele svesti (koja je već skoro sve videla!), ulog (tragedija) mora biti što veći, neobičniji i spektakularniji. Sve u svemu, ako nešto od ovoga i možemo da ,,otpišemo“ kao danak mehanizmu funkcionisanja modernih tehnologija i življenja, hipostaza svega toga predstavlja simptom nad kojim se valja zamisliti.
Tragedije sa kojima smo sposobni suočiti se još samo u medijima svuda su oko nas. Ono zbog čega nas mediji nagovoraju da se rasplačemo okružuje nas i u našoj zgradi, ulici, gradu, državi… Ali, medijska ,,okrepa duše“ je daleko neobaveznija i lagodnija, samim tim što je dalja od realnog života i mogućnosti da nešto zaista i učinimo. Postoji stih Miroslava Antića: ,,I sada znam da je mudrije učiniti korak van sebe, nego proći kilometre u svojim uspaljenim grudima“. Taj ,,korak van sebe“ sigurno nije onaj koji nam nude današnji mediji, osvedočeni trgovci nesrećama i leševima na veliko i malo.
