Adriana Zaharijević jedna je od učesnica Otvorenog univerziteta koji se nedavno održao u Sarajevu. Adriana je 1978. godine rođena u Beogradu, a radi kao istraživačica u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Napisala je i priredila nekoliko knjiga koje ukrštaju političko, feminizam i istoriju.
Sa njom smo za portal BUKA razgovarali o tome šta je feminizam danas, ulozi žene u današnjem društvu, Otvorenom univerzitetu i drugim temama
Šta je, po Vama, feminizam danas? Koliko je on evoluirao, koliko se promijenio kroz godine i decenije?
Ako je na početku feminizam bio ime pokreta koji se borio za emancipaciju žena, potom za njihovo oslobođenje – kada su stečena prava, trebalo je u skladu s njima oblikovati prostor života – danas bih feminizam odredila kao borbeni stav koji izražava viziju sveta u kojem svakoj i svakom pripada pravo na dostojanstvo. Taj stav je borben zbog toga što u svetu u kojem živimo i koji gradimo ovaj elementarni zahtev i dalje nije ispunjen. Naprotiv, može se reći da se u mnogo čemu vraćamo nazad.
Da li o ovim temama na pravi način razmišljamo? Na našim prostorima je često i danas uobičajena negativna konotacije rečenice: “Pusti ju, ona je feministkinja”?
Nije to ništa novo. Uz feminizam od samih njegovih početaka ide izvesno nipodaštavanje, pritajeni ili sasvim otvoreni prezir koji bih uvek tumačila kao zazor: zazor od promena matrica mišljenja, delovanja, organizacije osnovnih jedinica života, strasti, zajednice i svojine. To nije ni lokalna pojava, mada se dakako bolje prima u sredinama u kojima je ljudsko dostojanstvo krhkije i manje zaštićeno simboličkim merama.
Da bi se ideja feminizma u potpunosti ispunila, da bi ideja postala stvarnost treba li svaka žena da bude feministkinja, ne mislim na aktivan feminizam, nego da gaji ideje feminizma u sebi?
Postavite pitanje ženama. Da li misliš da treba da biraš kada ćeš i da li ćeš studirati; da li ćeš i kada raditi; da li ćeš i kada roditi dete; da li ćeš izabrati osobu s kojom ćeš stvoriti zajednicu, ili će to neko učiniti umesto tebe; da li ćeš moći da odlučiš da iz nje istupiš ako te ona razara kao osobu? Najzad, pitajte je da li joj je svejedno da li će je bliski i bližnji tretirati kao nekoga ko zavređuje dostojanstvo. Ako se u svetu nešto promenilo, i to na bolje, onda je to činjenica da bi danas malo njih, kada se samo malo zagledaju u sebe, prema ovim pitanjima bilo ravnodušno.
Kako Vi gledate na društvo u kojem živimo, društvo u regionu, u kojem caruju mit, ideologija, kič. U kojem se prepliću religijska ikonografija sa turbofolkom?
To je društvo u kojem sam ostala, u kojem sam odlučila da ostanem. Verujem da imamo obavezu da budemo u njemu angažovani, da govorimo, da omogućimo drugima da se čuju, da radimo na lokalnim stvarima, da se povezujemo i tako decentralizujemo svoje mišljenje i delovanje. Ono što nije dobro moramo menjati, i imamo različita znanja i veštine kako da potaknemo promene, pa bile one i mikropromene. Jedna od tradicija naših staramajki koje se danas moramo odreći jeste naricanje, lelek i kuknjava. U tome smo, nažalost, tradicionalno dobri...
Kako da žena pronađe svoju ulogu, poziciju, u takvim okolnostima? Koliko „okovi“ tradicionalnog društva utiču na žene? Kako se suočiti sa onim što društvo očekuje od nas i onog što mi u suštini želimo?
Biti po svaku cenu dosledna sebi. Tako ćemo, bar na duge staze, menjati i ono što društvo od nas očekuje. Uz to, u kulturi spektakla, lilihip stvarnosti i sapunica, koja gorčinu svakodnevice mnogima čini nešto podnošljivijom, uprkos strahu od toga da li će sledeće plate biti i kolika je, ova doslednost zapravo deluje kao imperativ, kao oružje.
Mnogi i danas ne razumiju razliku između roda i pola. Iako je ovo jedna ozbiljna i opširna tema Vi ste vjerovatno prava osoba da nam ukratko pojasnite ovu razliku.
Razlika je jednostavna. Odnosi se na to kako nas ono što imamo među nogama smešta u vrednosne hijerarhije. Zato što ste imate vaginu, za isti posao koji obavljate dobijate nižu platu od svog kolege. Zato što imate oblija ispupčenja na grudnom košu, najčešće vi idete na roditeljski sastanak, menjate pelene ili čistite WC šolju. Zato što imate menstruaciju, vas se smatra manje puzdanim svedokom na sudu, itd. itd. Naša tela se razlikuju, jedna mogu jedno, druga drugo, i tu govorim o telesnim tečnostima i njihovoj sposobnosti za začeće. To nas, međutim, u savremenom svetu bar, ne predisponira da budemo nešto manje-od-građana zato što (možemo i ne moramo da) rađamo.
Koliko je feminizam „vječna borba“, ne samo zbog toga što se i dalje treba raditi na pravima žena, nego i zbog stalnog podsjećanja na prošlost, na ono sa čim su se žene morale suočavati i načine njihove borbe pri ostvarivanju osnovih ljudskih prava?
Lepo ste rekli, večna borba. Ne samo zato što joj još ne vidimo smisleni kraj, nego i zato što je svet u kojem se ta borba odvija svet unakrsnih ugnjetavanja, mimikrije, nepoštovanja, svet u kojem dostojanstvo ne postaje princip, nego se cinično i stalno devalvira. Ne dostojanstvo žena, već ljudsko dostojanstvo. Generacija onih Evropljana koji su poput mantre sricali Nikada više (holokaust), polako nas napušta. U svetu nezajažljivog tržišta u kojem sve i svako ima cenu, dakle, ne i dostojanstvo, takva mantra više ne može da opstane.
Kako Vi gledate na Otvoreni univerzitet na kojem ćete učestvovati. Koliko je okupiti ljude iz struke, intelektualce, aktiviste da bi razmjenjivali ideje i govorili o važnim temama?
OU vidim kao forum, kao prostor koji omogućava da mišljenje bude dostupno svima. On ne treba da bude namenjen nama, jer mi svakako sarađujemo, sklapamo savezništva i prijateljstva mimo i pored ovakvih događaja. Njegova ključna reč je da je otvoren, da upućuje poziv zajednici koja se kroz te razgovore formira. Čast mi je što ću na njemu učestvovati.
Razgovarala Maja Isović
Buka Arhiva
Vezan tekst
Buka intervju: Novo vrijeme i okolnosti ne moraju uvijek značiti i progres
