Nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje. Mnogo toga se dešava u životima naše dece što mi roditelji ne možemo da kontrolišemo. Deca na svet dolaze sa različitim ličnostima i temperamentima; rađaju se u različitim kulturnim i ekonomskim uslovima. Ali, mi roditelji vršimo najvažniji uticaj u njihovom ranom detinjstvu, a ono što mi činimo odraziće se na to kako će naša deca naučiti sa se bore sa stresom koji život donosi, kakav god im put bio.
Jedan od osnovnih uslova za zdrav početak u životu je mnogo dečije igre tokom ranog detinjstva i čak tokom osnovne škole. Igra je najvažnije dečije sredstvo za poimanje života i učenje snalaženja u njemu.
Met se godinama svakog dana satima igrao dramskih igara – izmišljao je priče, igrao razne uloge i prerađivao svoja iskustva na kreativne načine. Ne samo da mu je to igranje pomoglo da stekne unutrašnju sigurnost, već je razvijalo njegovu maštu, kreativnost i sposobnost stvaranja novih ideja.
Verujem da su ove godine igranja pomogle Metu da postane glumac i jaka osoba kakva je danas. Zbog toga me veoma brine to što se deca danas manje igraju nego što su se igrale prethodne generacije. Sati provedeni ispred ekrana zamenili su igranje nakon škole, a usmerenost na akademsko postignuće i testiranje znanja istisnulo je igru iz same škole.
„Verujem da su ove godine igranja pomogle Metu da postane glumac i jaka osoba kakva je danas. Zbog toga me veoma brine to što se deca danas manje igraju nego što su se igrale prethodne generacije.“
Kada su deca zbunjena, uplašena ili nešto ne razumeju, ona sa tim izlaze na kraj kroz igru. Koristeći svoju maštu, deca rade na stvarima koje im ne daju mira, sve dok ne steknu sigurnost. To je način na koji se deca suočavaju sa životom, i on je ključan za stvaranje unutrašnje otpornosti i samouverenosti.
Unutrašnja snaga i čvrstina počinju da se razvijaju od rođenja. Na početku, to je osećaj poverenja u druge – u odrasle koji reaguju na njihov plač usled gladi, i koji mogu da im obezbede dom, sigurnost i zdravlje.
Kako vreme prolazi, deca ovu sigurnost počinju da nose u sebi. Ona će jačati ili slabiti u zavisnosti od toga kako se odnosimo prema deci u svakodnevnim situacijama. Kada suviše namećemo autoritet, deca se često osećaju nesigurnom ili uplašenom. Kada ih kažnjavamo, pretimo im, ili ih na drugi način teramo da nam se potčine, možda će nas naizgled poslušati, ali im nećemo dopustiti da izgrade unutrašnju snagu i samopouzdaje koji bi im bili moralni kompas onda kada mi nismo tu.
Ne moramo da preterujemo sa nametanjem svog autoriteta deci. Većinu stvari možemo rešiti dogovorom – osluškujući njihova osećanja i potrebe i uzimajući ih u obzir što je više moguće. Kada decu slušamo sa punom pažnjom i odgovorimo im bez osuđivanja ili nametanja svog mišljenja, onda ona potpuno veruju i nama i sebi. Na taj način predupređujemo mnoge sukobe koji bi inače narasli. Naravno da deci treba postaviti granice, ali ne tako što ćemo im samo naređivati.
Nedavno sam hodala ulicom sa svojim petogodišnjim unukom Džejkom. Izvukao je svoju ruku iz moje. “Ne želiš da me držiš?” pitala sam “Ne”, rekao je, “hoću da hodam sam.” Rekla sam “Šta kažeš na to da po trotoaru ideš sam, a da me držiš za ruku kad prelazimo ulicu, pošto ima mnogo automobila koji jurcaju.” Džejk je klimnuo glavom i uhvatio me za ruku kad smo stigli do prelaza. Ovaj jednostavan primer pokazuje kako izgleda biti na strani deteta i iznaći rešenje bez sukoba, što je gotovo uvek moguće. Tako detetu pomažemo da postane sigurno i da veruje u svoje ideje.
Drugi veliki faktor od uticaja u detinjstvu su škole. Deca tamo provode oko polovine svog dana i ono što se dešava u školi mnogo utiče na unutrašnju sigurnost i razvijanje odgovornosti prema drugima.
Svoje sinove, Meta i Kajla, poslala sam u državnu školu, gde su učešće u zajednici, poštovanje različitosti, učenje empatije i brige za druge bili deo školske svakodevice. Škola je imala izvanrednu dramsku sekciju, što je bio još jedan razlog da tu upišem Meta.
Sva deca koja su želela da učestvuju u školskim predstavama mogla su da se uključe. Met nije bio “zvezda”. Bio je na ravnoj nozi sa drugom decom. Popularnost na tinejdžera može delovati zbunjujuće – to je period kada otkrivamo ko smo i kako da se uklopimo u svet koji najednom deluje mnogo veći. Metovo iskustvo iz školskih predstava pružilo mu je dobar osnov za bavljenje pozorištem – naporno je radio i našao je zadovoljstvo i smisao u usavršavanju i saradnji sa ostalim članovima trupe.
„Velika je tragedija našeg vremena to što naše škole, pod diktaturom podataka i standardizovanih testova, nemaju vremena za aktivnosti koje ne mogu da se ocene i izmere. Nemaju vremena za umetnost i igru, za aktivnosti koje omogućavaju društveno i emocionalno opismenjavanje koje bi deci pomoglo da se snađu u životu.“
Verujem da bi škole trebalo da budu mesta u kojima se ne bavi samo akademskim disciplinama, već i mesta na kojima mladi ljudi stiču samopouzdanje, samosvest, i uče da budu odgovorni građani. Velika je tragedija našeg vremena to što naše škole, pod diktaturom podataka i standardizovanih testova, nemaju vremena za aktivnosti koje ne mogu da se ocene i izmere. Nemaju vremena za umetnost i igru, za aktivnosti koje omogućavaju društveno i emocionalno opismenjavanje koje bi deci pomoglo da se snađu u životu.
Mada mi roditelji ne možemo da kontrolišemo sve što se dešava u životima naše dece, možemo učiniti mnogo kako bi im pomogli da steknu unutrašnju sigurnost, samopouzdanje i čvrst moralni kompas koji će ih voditi kroz izazove na koje će naići onda kada mi više ne budemo kraj njih. A naše škole bi trebalo da pruže nadogradnju temeljima koje smo im mi dali. Treba da zahtevamo da škole ne budu okrenute samo akademskom uspehu, već celom deetu – tako da sva naša deca postanu zdrava i jaka i u život pođu kao odgovorni i brižni građani.
Nensi Karlson Pejdž je profesor emerita za rano obrazovanje na Lesli univerzitetu u Masačusetsu.
Prevela: Jovana Papan
Izvor: CNN
Tekst je preuzet sa portala Detinjarije
