Televizijska serija Star Trek počela se u Jugoslaviji prikazivati sa neke dve godine zakašnjenja, mislim 1968/9. Televizori su tada, sve do osamdesetih, bili crno-beli, ekrani mali, a serija neverovatno naivna i komična: sem papirno-gipsanih čudovišta, plastičnih (kao) robota koji se spopliću, zrakova koji uz „svemirski“ zvuk udare gde treba – znamo jer je ciljano biće palo – sijajućih i žmirkajućih dugmića, nemogućih kostima od helanke i dama u kratkim suknjama i sa prelakiranim frizurama, enterijera u kojima se svi nešto naginju na svemirskim krivinama, minijaturnih svemirskih lađa na udicama pred kamerom i vanzemaljaca koji svi govore engleski, tu su još bili dijalozi i radnje zasnovani na primarnim socijalističkim i komunističkim zamislima o društvu. Serija se davala u poslepodnevnim satima – tadašnja jugoslovenska televizija bila je ozbiljna institucija – i gledala sam je uglavnom kao komično olakšanje. Majka i očuh su se jednako krivili od smeha sa mnom. Majka je za Mr Spoka izmislila ime Vulkanizer: mnogo godina docnije sam kod „vulkanizatera“ negde u dubokoj Grčkoj videla na firmi namalanu glavu Mr Spoka…
Kao naučno-fantastični proizvod, Star Trek iliti Zvezdane staze nisu imale mnogo šanse da postanu kult: bili smo naprosto razmaženi vrhunskom literaturom toga tipa, stripovima koji su već uveliko ispitivali post-apokaliptične svetove i filmovima koji su, umesto tehnike trikova, postavljali mnogo ozbiljnija, više poetična i filozofska pitanja – recimo Solaris Andreja Tarkovskog, sa nezaboravnim slikama kiše koja pada unutra, u kući.
Ideološki su stvari stajale još mnogo gore: taman smo počeli, posle razbuđujućeg poraza studentskog pokreta 1968, da se navikavamo na argumentativnost, suptilnu refleksiju, borbu rečima i dokazima, izigravanje nevidljive cenzure i predviđanje poteza protivnika. Nikako nam nije odgovarala rudimentarna slika budućeg sveta jednakosti, bez novca, rasizma i nasilja (sem kad je nužna mano a mano tuča, dakle u svakoj epizodi), poštovanje drugih kultura, odricanje svakom kolonijalizmu, i sve to u nekom paramilitarnom okviru hijerarhije (oficiri, kapetani i sl.). Popularnost koju je serija imala u SAD, gde je bilo sasvim dovoljno vrhunske naučne fantastike, može se objasniti sa jedne strane konačnim prestankom najžešće hladnoratovske i makartijevske opresije, i sa druge pojavom velikog civilnog pokreta za ljudska prava i protiv rata. U jednoj od epizoda, neki još razvijeniji vanzemaljac interveniše u sadašnjosti tako da onemogući i američke i sovjetske atomske bombe… a njegovu partnerku, mozak operacije, igra prava, životinjska crna mačka. Amerikanci su odlično razumeli poruke, i raširio se pravi društveno-kulturni pokret trekija, koji i danas, zahvaljujući nastavcima serije i filmovima, uspešno živi.
Džin Rodenberi je svoju društvenu utopiju, pomešanu sa agnosticismom, humanizmom, maglovitim uspomenama na racionalizam i prosvetiteljstvo kao ne najukusniji koktel izražavao u scenarijima za televiziju i film više nego u knjigama. Mr Spok je izvesno njegovo najmaštovitije dostignuće, jer zapravo predstavlja razum u svim ključnim oblicima u inače predvidljivoj naraciji. Lik je trebalo da bude Marsovac, ali se Rodenberi na kraju odlučio za za život potpuno nemogući Vulkan. Izrađen na možda površno razumljenim tekstovima Spinoze i Majmonidesa, Mr Spok je s vremenom klizio u new age folklor, a ona odsutnost emocija je zapravo postala puna suprotnost – sa empatijom, uživljavanjem, emotivnom inteligencijom. Jedino je još kameno lice Leonarda Nimoja sa šiljatim ušima i sposobnošću da digne jednu obrvu spasavalo stvar – a kada se on počeo umešavati u scenarije, videlo se da ima izraziti humorni i ironični talenat. Rodenberi je umro 1991, deo njegovog pepela je malo putovao po svemiru pa se vratio, a drugi deo je, sa ostacima još nekih dvadesetak poznatih Amerikanaca, poslat u svemir, ali se letilica posle nekoliko godina dezintegrisala.
Već kod ponavljanja serije (nije bilo videa!) prestala sam se superiorno smejati i počela sam obraćati pažnju na utopijsku sliku društva i poruke likova i njihovih odnosa: pripisujem to osvešćujućem efektu diplomiranja i postepenom okretanju ka beskonačnom studiranju i usamljenosti. Mr Spok, sa svojim neobičnim odnosom sa ženama i još neobičnijim odnosom sa kapetanom Kirkom, postao je inspirativni povod za razmišljanje o suprotnom polu i uopšte bilo kojem polu. Logičko-argumentativna sposobnost bez retoričkog zavođenja izgledala je sjajno, poređena sa realnim svetom, u kojem su i najargumentativniji i najlogičniji primerci posle koje čaše padali u gradske pesme i krajnje fragmentarno recitovanje Jesenjina. Poređenje je izvesno doprinosilo utvrđivanju ličnih kriterijuma. Postalo je jasno i koji je to mitološki uzorak poslužio Rodenberiju – antički satir, biće sa konjskim ušima i kopitima (ne kozjim!). Koju godinu docnije, moj kolega i prijatelj Fransoa Lisarag je istraživao satire, i došao do zakljuka da su oni zapravo fantazma antičkog atinskog građanina, bića koja mogu da rade sve što građani ne mogu: ležeći na gozbama i obrćući u rukama vaze sa prizorima, vrlo često sa satirima u najnemogućnijim pijanskim i opscenim radnjama, građanin neposredne demokratije je svojim susedima i sebi pričao priče na osnovu slika – a gledao ih je i u pozorištu, kako veselo završavaju tragički ciklus satirskom igrom. U Rodenberijevoj utopiji, Mr Spok je preuzeo prazno mesto za mogućnu fantazmu koja je mogla zaintrigirati bilo koju varijantu roda.
Uveliko u doba kada smo, neposredno pre i za vreme raspada Jugoslavije gledali još mnogo ideološki i diskurzivno izazovniju novu verziju Zvezdanih staza: druge generacije, uspela sam da sa još jednog ponavljanja prenesem na video sve epizode prvih Zvezdanih staza, tehnički obnovljenih. Utopijski sadržaj je sada naprosto eksplodirao, u vreme odvratno jednostavnih dilema i potpunog beznađa. Ako su Zvezdane staze: druga generacija bez dvoumljenja iznosile prave političke probleme i u daleko zahtevnijoj retorici, u nekim epizodama skoro relevantnim za ono što nam se događalo, stara serija, i u njoj ponajviše Mr Spok, poučavala je naivnosti kojoj se posle katastrofe moramo vratiti, da bismo preživeli – naivnosti logike, znanja, prosvetljenosti, nemilosrdnog proučavanja i priznavanja prošlosti…
Leonard Nimoj je izvan uloge našao svoj način ispitivanja sveta, u fotografiji. Prvo je slikao ruke, zatim je prešao na akt – serija slika u kojima žensko telo predstavlja Boga, pa serija slika o ljudima koji raskrivaju svoje telo, i serija sa aktovima istinski gojaznih žena. Veseo duh, to mu nije smetalo da se angažuje oko bolnog pitanja priznavanja evropskog holokausta. I priznanja bi morala biti veća od onoga koje mu je odala NASA.
