Beograd je grad sa najvećim brojem beskućnika u Srbiji, delom jer je, hm, najveći grad, delom jer u njega svi hrle u potrazi za poslom. Posla nema za sve i svi znamo koliko ga je teško naći. Tako da je pomalo bizarno, a negde, možda, na nekom psihološkom nivou, ako znamo da generalno para nema, razumljivo da umemo da budemo odvratni prema ljudima koje vidimo da spavaju na klupama, betonu.
Tu ne mislim na okretanje glave od ljudi koji prose. Ni na ono "Nemam ni ja, idi radi nešto". U stvari, Dragan koji živi na relaciji Šabac - Beograd i često je u Balkanskoj, mi je rekao: "Ako nemaš i nećeš da daš, prođi brate, napravi se da me nisi video".
Na prvi pogled deluje baš tako – jednostavo. Delimo se u dve grupe – one koji zastanu, otvore novčanik i daju, i one koji prođu. Ali, kada pitate ljude koji na ulici žive kakvi smo, stvari postaju malo komplikovanije.
Kolege iz Londona su nedavno napravile mali vodič, u kome su sami beskućnici ispričali kako se treba ponašati prema njima. U džungli kakva je London, napadi na prosjake su vikend rutina. Pišanje po njima nije strano. Mi možda ne pišamo, niko od ljudi koji žive na ulici mi nije rekao da mu se tako nešto desilo, ali radimo mnogo drugih pogrešnih stvari koje ne bi trebalo, ne zato što su ovi ljudi na ulici, nego zato što to nije način da se tretira ni jedno ljudsko biće.
Beskućnici Beograda vam poručuju sledeće.
NE PRETPOSTAVLJAJTE NIŠTA
"Najgore mi je bilo kad su neki kreteni nagovorili decu iz škole da me jure i pitaju "Čiko, čiko, jesi ti onaj što je delio bombone devojčicama u školi?". Znate šta to znači. Da sam neki manijak. To mi je mnogo teško palo", ispričao mi je Marko koji je na ulici dve godine.
To što je neko na ulici ne znači da možete da pogodite ama baš ništa o njegovoj prošlosti i biografiji. Da ne govorimo o pretpostavkama da se ljudi sa ulice treba nužno kloniti.
"Ja sam iz časne kuće. Mrzim što moram da tražim drugima pare. Mrzim" rekao mi je Marko.
Zato se setite, kad sledeći put okrenete glavu, da verovatno ni njima nije prijatno što moraju da pruže ruku, isto kao što ni nekima od nas nije prijatno da ih vidimo.
NERVNI ZAVRŠECI SU JEDINA VALUTA ULICE
Osim prosjačenja, postoje i drugi načini da se dođe do hrane i ostalih potrepština na ulici. Dragan koji je živeo u Studentskom parku mi priča da je pomagao u pekarama, radio kod ljudi koje je poznavao dok je još imao krov nad glavom. Ali, šta mislite, koliko para neko tako uspe da zaradi?
"Za Svetog Nikolu, a to je i moja slava koju sam nekada slavio, moja bivša komšinica me je pozvala na slavlje. Tu je naravno bilo hrane, koju sam i poneo za sobom", Dragan mi kaže da je jedan od načina opstanka na ulici i održavanje kontakata sa ljudima iz prošlog života. Bez toga, retko kad se svakog dana skupi dovoljno za najosnovnije potrebe.
"Možda bude jedan dan u nedelji kad imam za sve, a to znači da pojedem jedan obrok iz pekare, popijem jednu kafu negde i ispušim nekoliko cigara", priča mi Marko.
On je hranu zarađivao na pijacama, pomagao je prodavcima da prenesu robu i dobijao po nešto od hrane. Traženje novca od ljudi mu je poslednja opcija.
"Prosim kad mi volja dođe do poda. Kad ne jedeš tri dana, kad nema nikoga kome možeš da pomogneš u nekom poslu u zamenu za sendvič, tad prosim. Kad izgubim živce" kaže.
Marko mi kaže da nikad nije imao posebnu foru kojom pridobija ljude da mu daju ono što traži.
"Nema tu nikakve fore, ja sam fora. Sve je igra nerava. Mojih i tih ljudi koje molim za milostinju", kaže.
RAZGOVOR JE UVEK DOBRA STVAR
Ali nije uvek neophodan i jedini način komunikacije. "Jednom mi je neko ostavio džoint na prozoru ispod koga sam spavao. Kasnije sam saznao i ko je. Zahvalio sam se, jer, eto, oni su znali da će meni to da ulepša dan", nastavlja Marko svoju priču.
Mira je dane provodila kod Apelacionog suda u Nemanjinoj. Ne zato što advokati imaju para, nego zato što je i sama tražila pravdu. Još je nije pronašla, ali se ispostavilo da od pravde može da se zaradi.
"Kad si sam na ulici, dosadno je. Pošto sam se i sama sudila sa bankom koja mi oduzela sve, volela sam da stojim na ulazu u sud. Pitala sam ljude na ulaze jesu došli po pravdu. Tu mi niko ništa nije davao, samo bi prošli. E, ali na izlazu sam ih uvek ironično pitala jesu li je našli. Pravdu. Tu sam često dobijala po koji dinar, ali sam se i naslušala priča i priča ljudi koji su besni na državu izlazili iz suda".
BITI NA ULICI JE SRAMOTA
Pitam nekoliko žena koje više nisu na ulici šta je najgore što im se desilo.
"Ja plačem. Svaki put kad se setim." kaže mi Zora. "Ali ništa strašno ne pamtim, stvarno. Ljudi umeju da budu dobri i daju".
Na Zelenom vencu, sve žene koje sam videla sa kartonskim kutijama i natpisima "Pomozite" i slično, odbijaju da pričaju o lošim stvarima koje su doživele. Ispričale su mi kako su dospele na ulicu, čak i primere kada su prolaznici bili i više nego darežljivi, ali ne i loše strane.
Kasnije sam Miri koja je živela ispred Apelacionog suda ispričala probleme koje ljudi na ulici imaju u Londonu.
"Znate, u Londonu ima toliko različitih ljudi. Ovde kod nas, i da je bilo loših stvari, meni je neprijatno da o tome pričam" kaže mi. "U moje vreme nisi smeo da pričaš o tim lošim stvarima, nego da se boriš da pobediš. Sramota je biti na ulici", kaže.
Zato je verovatno najbolje da se suzdržimo komentara, pitanja i pogleda. Ili pomozi ili nemoj, u tome se svi slažu.
NEMA VREĐANJA ILI OKRENI GLAVU
"Hranio sam golubove na Kalemegdanu. Našao neki stari hleb. Nisam prosio, nikad nisam prosio. Uvek su mi ljudi davali. I prišao mi je taj čovek, izvadio 500 dinara, kaže, da se nađe. Reko sam mu hvala", kaže Vladimir.
I on kaže da ne prosi. Prosjačenje je sramno. I neprijatno. Svaki predug pogled, dobronameran ili zlonameran komentar može da uvredi. Priđi i daj, priđi i pomozi. Ili okreni glavu. Sve između što poželiš da im kažeš ili uradiš, samo imaj u vidu da se obraćaš čoveku jednakom sebi.
