Nihilizam kao postupak

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv.

Svetlana Velmar-Janković / 05. Januar 2019

Ovo su prvi stihovi iz pesme „Himna“ koja je prva u ciklusu „Vidovdanske pesme“. Naglašavam prvi i prva zbog toga što su to udarni stihovi i sadrže neka od osnovnih obeležja ciklusa u celini. Prvo, odricanje kao stav. Odriču se one vrednosti koje su osnov čovekovog postojanja u društvu, vrednosti što su ih uspostavili religija i mitologija, tradicija i istorija. Drugo, uspostavljaju se one vrednosti koje su u vrednosnom sistemu koji se ruši označavale nevrednosti ili antivrednosti. Treće, nova značenja što se daju nevrednostima da bi postale vrednosti, različita su i uglavnom paradoksalna. To se vidi već u navedenim stihovima koji se dele, i interpunkcijom, na tri dela. Pesma počinje odricanjem koje je apsolutno: Nemamo ničeg. I unutarnji i spoljašnji svet je, dakle, opustošen. Ovo apsolutno odricanje ipak sadrži jedno ograničenje: nemamo ničeg, znači – mi nemamo. Subjekt, ono mi koje je ovde prešlo neposredno iz „Prologa“, ne kaže da nema ničeg, nego da mi nema ničeg. To je i prvo bliže određivanje mi. Dalje odricanje postaje još konkretnije: Ni Boga ni Gospodara. Onima koji su mi ne treba niko i ne vlada niko: da li to onda znači da je mi i oslobođeno i slobodno? Ne. Naš Bog je krv. Zanimljivo je da je u ovom stihu dosledno čuvano veliko slovo u reči Bog, kako bi se istaklo da krv jeste apsolut. A da li jeste? U stvari mi, pesnički subjekt je hoće kao apsolut, ali je pesnik tako ne ostvaruje. Ni on ne može da prevaziđe ograničenja koja su krvi, kao označenom, implicitna i koja ga određuju. Bog je neodređen i neodrediv a krv je i određena i odrediva. Otuda jednačenje krvi i boga u „Himni“ nije suštinsko, ali je važno kao oblik posrednog govora kojim se saopštava da je, mada apsoluta nema, neki apsolut potreban. U dvema pesmama koje su, karakteristično, izvan vidovdanskog ciklusa, u „Pesmi“ i u „Narodnom vezu“, krvi se daju i osobenija značenja. u „Pesmi“, žene se, kao starac Zosima pred patnjom i ispaštanjem, klanjaju krvi:

klanjaju se meni, pune tužnog milja i kliču da ih zagrlim prvi, prvi: jer su moje ruke mokre od krvi, krvi.

U „Narodnom vezu“ krv što je „svo dobro a ne zlo“ veze vez po duši i „tka mi život u tlo“. Krv ovde označava čisto telesnu egzistenciju, koja je vezana za strast, plot, zemlju ali, u isti mah, označava i neki metafizički smisao te egzistencije:

Ceo je svet za mene vez pun šara moje krvi.
Šara bez smisla broja i reda, tankih kao izoran crv.
Beskrajan kao nebo nadamnom ne marim šta će sa mnom, pun smeha, smrti, stoke i greha, na meni sudbinom tamnom vez veze moja krv.

U „Vidovdanskim pesmama“ krv nema i ta značenja. Ona je najviše znak za težnje u subjektu koje on hoće da prizna u sebi, a koje su prevashodno negativne: želju za osvetom, rušenjem, nagon za ubijanjem, žudnju za smrću, svojom i tuđom. Krv je, dakle, jedna od negativnih vred- nosti što ih usnostavljaju „Vidovdanske pesme“. Ostale su mržnja, prezrenje, osveta, ubistvo, smrt.

Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.
Mi smo za smrt!

(„Zdravica”)

Nama je dobro.
Prokleta pobeda i oduševljenje.
Da živi mržnja smrt prezrenje.

(„Naša elegija”)

Od ovih negativnih vrednosti treba da nastane jedan svet koji je za mi iz „Himne“ i drugih „Vidovdanskih pesama”, kao i za ja što povremeno smenjuje mi, autentična stvarnost. Međutim, nihilizam Crnjanskog ne konstituiše se kroz racionalno preokretanje prihvaćenih vrednosti: on potiče iz afektivnog odbacivanja svega što ne može da svoj smisao potvrdi kroz smrt.

U Lirici Itake, a naročito u „Vidovdanskim pesmama“ u kojima je najpotpunije izražen, ovaj radikalni nihilizam postao je elemenat stvaralačkog postupka i značio je izvesno osiromašivanje. Izgleda da je čin negacije sam po sebi podrazumevao višestruka svođenja. U „Vidovdanskim pesmama“, i samo u ovom ciklusu, pesnički izraz je prevashodno retoričan, a pesnički subjekt umnogome je pojednostavljen i u odnosu na subjekt iz „Prologa“ i u odnosu na subjekt iz drugih ciklusa Lirike Itake. Glas Orfeja, ponekad nostalgičan a ponekad emfatičan od nade, ovde se uglavnom ne čuje. Kroz ja i mi pesničkog subjekta progovara samosvest bivšeg ratnika koji se često obraća nekom imaginarnom vi ili nekom simboličnom ti i u zapovednom načinu i u povišenom tonu. Je li to još uvek Odisej? Jeste, ali neki slovenski, manje mudar i manje oprezan od onog iz „Prologa“, Odisej koji se vratio iz rata da ratuje sa nacionalnim mitovima. On uživa u rušenju kao što uživa u svojoj ogoljenoj unutrašnjosti, koju doživljava kao čistu i istinitu. A ko nas voli / Nek voli kamen Goli. / Nek poljubi mržnju i mrtve. Retoričnost u izrazu sasvim odgovara ovakvom subjektu koji je samo osvetnik, iznutra opustošen, koji i sebe i druge određuje uz pomoć negacije i negativnih vrednosti. U „Vidovdanskim pesmama“ Crnjanski hoće saglasnost između subjekta svedenog na ideju apsolutne negacije i njegovog izraza. To se dobro uočava u onim trenucima kada, mimoilazeći neposredno odricanje koje vodi u retoriku, pesnik izbegne svom racionalnom opredeljenju za ne kao isključivom stavu koji dosledno treba sprovoditi i postane popustljiviji prema da, koje je, ipak, njegovo suštinsko opredeljenje. U tim trenucima njegov pesnički jezik postaje imaginativniji:

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan u strahu.

(,,Zdravica“)

A na hram dižite crnu sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde što jezde osvrnu za osmeh čudovišta tog.

(,,Groteska“)

Tebi, što si mi u telo
zasadila vetrovito bilje šuma, iščupala stid i strah.
Tebi, što si mi oči pomračila
tugom zveri, a kožu osvetlila veselošću oblaka, slava, Slobodo!

(„Pozdrav”)

A evo i jedne, sasvim barokne slike koja nije u pesmi nego je gotovo cela pesma slika. Pesma se zove

„Pobedi“, a prvi put je u ovom izdanju uključena u „Vidovdanske pesme“.

Videh tvoja kola od krvavog zlata,
Zasuta ružama i ženama golim
U moru modrih telesa preli me plačem starim
robova, satrapa, imperatora i bogova
onaj urlik divan: „Thalatta, Thalatta“.
Tad sinu nebo sjajno, ko mladost
u njemu planu strašnom senkom Rim.
Deca i zveri i žene gole putem
padahu po tebi, polivene vinom.
Videh na njima maske i hetere i dželata,
U beloj svili suznu, stidnu Madonu sa sinom
u bujici krvi i kruna i zlata.
Pobedio je svaki narod, svi carevi,
Pobedila su deca i razbojnici.
Pobedila je smrt. Pobedila je slast.
Jedinu nikad ne vukoše tvoja kola:
Čast.

Tematski, ova pesma pripada vidovdanskom ciklusu. Međutim, ne koje se dobacuje pobedi ovde je unekoliko prigušeno, a raskoš slike podrazumeva raskoš jednog uhvaćenog trenutka. Kad kažem uhvaćenog mislim na trenutak u kojem je sačuvana složenost jednog vida takozvane vanvremenosti ili bezvremenosti: trenutak izvan svakog vremenskog sleda koji ipak obuhvata paralelno postojanje različitih vremenskih planova. Ovde ćemo pomenuti samo ukrštanje nekih elemenata „prošlog” i nekih elemenata „sadašnjeg“. Barokna, sjajna i lažna pobeda u stvari je groteskna u svom dekoru. Elementi koji čine pesničku sliku ne samo da izazivaju asocijacije na barokno slikarstvo nego su neposredno preuzeti iz tog slikarstva i tako već u sebi sadrže delove različitog i slojevitog „prošlog“. Način na koji su ti elementi i iskazani i povezani u pesničkom jeziku, ističe i grotesknost (U moru modrih telesa preli me plačem starim/robova, satrapa, imperatora i bogova / Onaj urlik divan: Thalatta, Thalatta!) i pesnikov ironičan odnos prema subjektu i njegovoj temi. To su, opet, elementi „sadašnjeg“. Tako se u ovoj pesmi gotovo sasvim otkriva jedno od osnovnih poetskih nastojanja Crnjanskog: da zadrži trenutak koji je vanvremen, jer je, u stvari, svako vreme i sva vremena. Taj trenutak je vreme sintetizovano u ono što je sad; to je jedinstveni čas naše egzistencije koji se ostvaruje u našim čulima: može se osetiti ali se više ne može proveriti, jer nestaje. U postojanju, postoji samo sad. Trenutak koji dolazi, drugi je i drukčiji, iako može biti sličan prethodnom. Svaki je za sebe, i svaki unekoliko nov. Čini se da u „Vidovdanskim pesmama“ pesnik ovo svoje suštinsko usmerenje još nije sasvim poznavao. U ovom ciklusu on je želeo da dobije i dobio je samo negativan trenutak jedne sadašnjosti: taj trenutak je i ostvario, u intonaciji bunta i u ritmu rušenja.

Fenomeni

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.