Foto: Velija Hasanbegović
Surovo iskren i beskrajno talentovan. Provokativan, ali umjeren. Premijera njegove predstave „Seljačka opera“ biće održana sutra u Narodnom pozorištu u Sarajevu. To je pozorišni komad koji je spoj drame i opere, ima elemente seljačkog i elemente građanskog. Seljačkog jer se dotiče onog primitivnog u nama, ali je i buntovnička. Andraš Urban u Buka intervjuu govori o predstavi, odnosu prema Sarajevu, njegovoj multikulturalnosti, romantizaciji, ali i otkriva može li umjetnost nastati iz nacionalnog.
BUKA: Treći put dolazite u Sarajevo, kakav je vaš odnos prema glavnom bh. gradu? Mnogi umjetnici na Sarajevo gledaju romantično i nježno.
Da, u Sarajevu sam režirao What is Europe, Totove i sada Seljačku operu. Gostovao više puta sa predstavama na festivalima Mess i Sarajevo fest. Takođe, vezuju me za ovaj grad i moji privatni odnosi. Donekle, ja sam i ovde kući. Jasno mi je da treba da kažem kako je ovo divan grad, susret zapada i istoka, i mesto pametnih, kulturnih ljudi koji se isključivo bave slavljem tolerantnosti. Ali zar je to tako?
Sarajevo doživljavam prvenstveno kao gradsku celinu, specifičan prostor sa svim svojim divnim momentima šarolikosti i ostatka multikulturalnosti. Pre tako nego kao glavni grad zemlje, mislim pre tako nego po administrativnom statusu. To jeste grad kome možemo zahvaliti dosta toga. I na planu života i na planu umetnosti, muzike, pozorišta itd. Mislim da je taj romantični i nežni stav nekih umetnika licemerje i laž. Ili samo nespremnost da se uvide neke stvari. I ovaj grad pa i drugi gradovi će biti bolji ako smo iskreni pa kažemo kako stoje stvari. Ali nisam ja taj koji ovde treba da galami, ipak sam ja još uvek u gostima, i tako će to i ostati. Ja cenim i volim u Sarajevu ono što je slobodarsko, tolerantno i mladalački iskreno. Rekao sam već. Uglavnom svuda nailazim u multikulti sredinama da nije reč o pravom suživotu, nego samo je reč o periodu kada jedna opcija čeka da pobedi onu drugu. Krvava prošlost treba da nas podseća valjda i na sopstvene grehe. Pored svih pretrpljenih nepravdi, jako je bitno valjda da znamo na šta je čovek spreman. Znači, čovek uvek može da postane nečovek.
BUKA: Premijera predstave „Seljačka opera“ je 17. aprila. Ono što sam mogao pročitati o njoj je da je i komedija, i rijaliti i mješavina različitih muzičkih žanrova. Kako je Vi doživljavate i opisujete?
Seljačka opera je muzičko dramski komad budimpeštanskog genijalnog stvaraoca Bele Pintera, koji, kao jedini od nezavisnih pozorišta, već dvadeset godina opstaje na Mađarskoj i međunarodnoj sceni, i koji je sposoban da se, nekomercijalizirajući se, održava ako treba maltene od ulaznica. Naša predstava je izvođenje njegovog dela, naravno na vlastiti specifičan način. Reč je o komičnom muzičko-scenskom dešavanju sa puno plesa i dobre glume. To jeste, ipak, bez obzira na opersku, to jest operetsku muzikalnu formu, dramsko izvođenje. Jako je bitno da su izvođači dramski glumci. Videćete i zašto. Nema nepokrivenih momenata, muzika je sredstvo, način da se kaže nešto, a ne cilj. Predstava nije rijaliti. Mislim, rijaliti je u tom smislu kao i svaka druga predstava, to jest da vi uživo posmatrate neke ljude, neko ljudsko ponašanje. Rijaliti i sapunica se kao neka vrsta odjeka melodrame pojavljuju u nekom žanrovskom ili stilskom kontekstu. Takav nam je život. Takav je život društva u kojem živimo. Ljudi gledaju sapunice i rijaliti emisije, pa posle ravnopravno određuju društveni život u kome se svi davimo. Ali to jeste jedna specifična estetika, komercijalna je i vrlo krvava. Setimo se samo kako su se određene zabavljačke tendencije razvijale za vreme ratova na ovim prostorima. E, to je ta estetika koja stalno pokušava da govori da je sve u redu. Da je sve ok i da može da se desi da će i vama biti ok. Ali nekako neće vam biti dobro nikada. Nosimo neraščišćeni teret prošlosti, trgujemo sa zločinima i žrtvama o kojima čak i zaboravljamo da nisu samo podaci, to jest da jedino podatak nisu, nego su bili isto ono što smo mi sada. Ljudi sa svojim snovima, htenjima, ljubavima, decom i željama pa i mukama. Nismo čak ni preterano uzbuđeni zbog ratova koji se vode ovog trenutka, uglavnom je bitno da se nas ne mora da tiče. Eventualno nas najviše zanima da zauzmemo stranu, na osnovu toga kome šta najviše odgovara, pa da teramo ostale da se izjasne kako nama odgovara.
BUKA: Predstava je vrlo zanimljivog naziva „Seljačka opera“, koliko je ona „seljačka“, a koliko je „opera“?
Seljačka je jer je jednostavna, narodna, razumljiva i svoje estetske osnove nalazi u folkloru, ovom slučaju u mađarskim etno prilikama, koje ipak sada postaju univerzalne, ljudske. Seljačka je jer govori slobodno. Seljačka je jer predstavlja primitivniji ljudski oblik ponašanja. Opera je zbog muzičkog karaktera u kome se sukobljavaju, to jest jedan pored drugog egzistiraju mađarski etnički melos, sa baroknim sakralnim muzičkim momentima citirajući određene teme iz sveta popularne muzike. Opera je jer se dijalozi pevaju. Antiopera je jer se vrlo seljački suprotstavlja mrtvačkom pristupu umetnosti, kvazi ozbiljnosti opere i takozvane velike umetnosti. Tragedija koja se priča na jeziku naroda, buntovnička u pučkom smislu. Pravo narodno pozorište. Sa elementima operete i mjuzikla.
BUKA: Tekst je pisao Bela Pinter, a proizašao je iz mađarskog folklora. Treba li umjetnost da bude nacionalna ili građanska?
Umetnost je građanska! To jest umetnost je antigrađanska. Umetnost ne može da izraste iz malograđanske etike, samo kao buntovnički momenat u rušenju istog. A nacionalni koncept umetnosti uglavnom se pokazao kao malograđanski. Nacionalni koncept umetnosti nije se pokazao kao nešto što se organski vezuje za ljude svog vremena. Umetnost nije reklama ili brošura, pamflet, nije obična strategija u službi veličanja sopstvenih nacionalnih ili nacionalističkih vrednosti, niti je sredstvo koje se koristi da ih izmišlja. Umetnost može da se koristi svim tim, ali ne obrnuto. Znam. Mnogi misle drugačije. Pokušavam da verujem u humanistički karakter umetnosti, pokušavam da verujem u dobronameran koncept umetnosti, čak i onda ako je to paradoks u samom startu. Nacionalni koncept umetnosti pored svog programa stvaranja novih heroja i pripisivanja osobenosti sopstvenoj naciji koje ta nacija kao nacija i ne poseduje služi da biste se odlaskom u pozorište ili konzumiranjem takve umetnosti osćali važnijim jer ste pripadnik te i te nacije i da biste iz istog razloga imali uzvišeni doživljaj. Ne zbog svojih vrednosti, nego samo zbog toga da pripadate toj naciji. Mislim da je dobar nacionalni koncept taj koji se bavi problemima određene zajednice, pa i nacionalne zajednice. Glupo je ne priznati postojanje toga. Ne mogu da sporim nečiji identitet, čak iako je nacionalni. Kažem čak iako, a ne kažem uber alles. A to je velika razlika.
BUKA: U jednom od novinarskih tekstova sam vidio da je jedan član autorskog tima predstave rekao kako „likovi stalno pjevaju“ pa zlo ne misle. Da li je zaista istinita izreka „ko pjeva, zlo ne misli“, budući da imamo mnoge fašističke, nacističke pjesme, pjesme koje veličaju ratne zločince?
Glumci koji ulažu toliki rad, toliko vremena, znoja, krvi, suza, potrošnje glasnih žica da bi vam obezbedili neku radost, zabavu, otkrovenje, bar tom prilikom zlo ne misle. Čovek koji peva pesmu o nekom zločincu je ubeđen u svoju istinu, čak i u svoju dobrotu. Za njega njegov junak nije zločinac. Eto, ne želi on zlo nikome, zlo se samo tako dešava, misli on. Ali znamo, zlo se dešava zato što ga mi činimo, i ne pogledamo se oči u oči sa tim avetima. Lažemo. Lažu i oni koji pevaju o cvetićima. Rekao sam, čovek je isto tako i nečovek. Ali da shvatimo da nisu samo oni krivi, nisu samo oni zajebali. Nego smo mi ti oni. Hoću da kažem da je samokritika valjda prvi korak te priče.
BUKA: Jedna od nagrada koju ste dobili je bila za najbolju režiju na „Danima satire“, koliko je danas teško raditi satiru budući da je realnost balkanskih društava često sama po sebi satira?
Za dobru satiru valjda čovek treba da ima dovoljno hrabrosti. Dobro znate da satira nije onaj žanr koji je smešan samo zato da bi se zabavljali i da podnosimo stvarnost govoreći na kraju da je to život i u redu je. Satira treba da govori valjda da nije u redu. Na svoj buntovnički, nikog nepoštujući način. Satira jeste jedna od najzdravijih dramskih formi. Ali tu nema oprosta. Satira nije sentimentalna kategorija, niti je nežna priča o umetnosti. Satira je nož. Ako smatramo da je život satira, i to pokazujemo na isti način samo sa zabavljačkim karakterom, ne činimo ništa drugo sem da prihvaćamo i podržavamo onu stvarnost ne obazirući se na to da nam niži kulturni nivo postaje nešto normalno i svakodnevno. Opraštamo kretenima i sadističkim glavama svo ono zlo što nam čine, a sebe amnestiramo. Život nije satira. Život je život. Smrtno ozbiljna stvar.
BUKA: Često režirate po regionu, ne samo u jednom matičnom pozorištu, koliko Vam je kompleksan proces pronalaska adekvatne glumačke postave? Odnosno da li Vam je lakše raditi sa glumcima koje već znate ili je izazovnije tražiti nove glumce?
Drugačije je. Nekako ne osećam veliku razliku samo zbog toga da sam sa nekim radio već i ranije. Bliskost uglavnom osećam sa onim glumcima čijem ansamblu pripadam i sa kojima radim kao sa grupom. Mislim da svakog čoveka nekako treba ponovo i ponovo otkriti ili upoznati. Svaki put doći do određene pozitivne tačke. Jeste, ljudi koji vas znaju, znaju i vaš način rada, a vi isto tako njihove postupke to jest granice pa to ume da olakša stvar. No najgore kad se desi da zbog tog prethodnog znanja mislimo da sve znamo i sve će se desiti onako, samo od sebe. Svaka borba je jedinstvena, pa i svaki proces. Ali isto tako volim da radim sa za mene novim ljudima, sa ljudima koji su otvoreni za mene i ja za njih. Mislim da se poverenje dobija, poverenje se zaradi, a ne postoji apriori i zauvek.
BUKA: Da nasmiju, da prosvijetle, da dobiju aplauz, da natjeraju publiku da se zamisle… Sve to mogu biti rediteljski motivi? Šta vas motiviše u radu? Da zadovoljite svoju potrebu za umjetničkim djelom ili da zadovoljite publiku?
Pa umetnost ili stvarati umetnost valjda nije pojam neke sebične masturbacije. Pozorište je specifično i zbog toga jer postoji jedino u tom trenutku kada se scenski događaj posmatra od strane gledaoca. Znači postoji samo kao zajednica. Bez obzira koliko je to efemerno i apstraktno, ali to jeste komunikacijski odnos izvođača, scenskog zbivanja i publike. Ko sam ja da vas teram na išta, na razmišljanje, na promenu ili na bilo šta? Ja sam neko ko može da očekuje da kroz svoje delo komunicira sa vama. Čak i to ne kao Ja, nego kao ja. S druge strane pogledajte koliko truda ulažemo u to da nas volite, da se dopadnemo. Da, mi hoćemo sve to, da nasmejemo, da vas teramo na plač, da mislimo da smo vas prosvetlili, da vas teramo na razmišljanje, da vas promenimo, da zakuvavamo stvari i da - prvenstveno da nam aplaudirate na kraju. Da nas obožavate. Sve smo to mi.
