Da je poslušala majku, bila bi daktilografkinja. No, slijedila je svoje snove i uspjela. Jedinstveni talenat, upornost, marljivost u radu i upečatljiva osobnost pozicionirali su je kao glumačku divu i prošlog i sadašnjeg vremena. Ona je Jelisaveta Seka Sablić. Uloge su joj donosile zadovoljstvo, rediteljima garantovale izvrsnost umjetničkog djela, a publici mamila osmijeh na lice. Slavu i popularnost ne koristi za bezbrižnost postojanja, već je usmjerava ka jednom plemenitom, ali ne toliko popularnom cilju – opštem dobru. Ne libi se jasno i glasno reći svoje mišljenje, kritikovati vlast, težiti ka istini i pravdi, a bila je zaštitno lice protesta „Srbija protiv nasilja“. Ova srbijanska i jugoslovenska glumica u intervjuu za Buku govori o počecima svoje karijere, najdražim ulogama, kao i o apatičnosti mladih koji nisu odrastali na partizanskim filmovima.
BUKA: U jednom ste intervjuu rekli kako je Vaša majka htjela da budete daktilografkinja, smatrajući da je glumački posao štetan po zdravlje. Nakon toliko godina na sceni, na platnima, u javnom prostoru… kako gluma utiče na Vaše zdravlje? Je li majka bila upravu?
Bora Todorović je rekao za mene: „Ti si sirotinjska psihologija“, ali mi smo svi bili sirotinjska psihologija. Roditelji su me učili da budem skromna, fina, dobra, vaspitana, oni su se bojali. Moja majka, sa troje dece, na četvrtom spratu kod beogradske Kalenićeve pijace, borila se da nas prehrani i uvek je zavidela jednoj komšinici koja je bila daktilografkinja, koja je živela sama, bez dece i muža, i govorila: „Što ne budeš daktilografkinja, da se ne mučiš, da te Bog vidi?“. Bilo je i predrasuda da su sve balerine, a i glumice, tuberkulozne, a tada je tuberkuloza bila bauk, bez leka, ljudi su umirali, tako da se to sve vezivalo. Naravno, ja sam u pubertetu srušila sve roditeljske barijere, sama sam pronašla Dadov, sama osnovala Dadov sa svojim prijateljima. Želim da kažem da sam ja, u grupi sa Mihailom Tošićem, Momčilom Baljakom, Raletom Ratkovićem, Mišom Žutićem, osnovala Dadov, a ne ovi drugi koji su se posle javljali kao osnivači. Ovo kažem u prilog istine, jer od davnih dana ne mogu da podnesem, od samog tog početka, to prekrajanje istorije i, ako je u pitanju Dadov, treba se držati istine. Ako preskočiš i pristaneš na jednu laž, pristajaćeš i na veoma krupne i velike laži. Kako se danas sve i radi, i prekraja istorija i što se desilo juče i danas, i laže kako kome odgovara i niko ne odgovara za to.
BUKA: Istina je da je naredne godine veliki jubilej – 60 godina od Vašeg diplomiranja na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Jeste li tada vjerovali u sebe i jeste li mogli zamisliti da ćete biti toliko uspješni i cijenjeni?
Ja sam dugo bila u amaterizmu, negde od desete godine, prvo u dramskoj sekciji, zatim u Dadovu, pa u Omladinskom pozorištu i onda Pozorišna akademija. Bila sam jako samouverena, i kad sam polagala prijemni za Akademiju, išla sam iz Omladinskog pozorišta, nekome sam rekla, sećam se, kad su me pitali šta sam spremila za prijemni, rekla sam „dovoljno je i da pročitam novine, oni će me primiti“. Sad kad se setim, mogla sam vrlo lako da ljosnem, jer sam u vrlo važnom delu monologa Puka iz Šeksiporovog „San letnje noći“ bila veoma loša, loše me je spremio jedan reditelj, ali zato sam bila moćna u onome što sam sama spremila. To je bio prijemni iz dva dela, u drugom delu dali su mi lika Sonju iz „Ujka Vanje“ (Čehov), gde sam ja bila briljantna i posle sam još tri puta u životu igrala Sonju i snimila veliku dramu koju je režirao jedan poljski reditelj Ančak, gde sam isto igrala Sonju. Igrala sam je u Beogradu, Zagrebu kod Relje Bašića, tako da me je jako obeležila ta uloga. Završila sam Akademiju gore-dole, zavisno od profesora, ali moj diplomski je bio sa desetkom i čak sam i dobila nagradu koja se zvala Strahinja Petrović, bila sam primećena i viđena.
BUKA: Koliko je tada bilo teško dobiti prvu ulogu? Danas je više i projekata, produkcija, snimanja, pa se nađe za svakoga mjesto, ali kako je bilo tih 70-ih godina prošlog vijeka?
Kad sam završila Akademiju, strašno je teško bilo dobiti angažman. Poneko bi dobio angažman, ja sam dobila angažman u Boško Buha, i bila sam jako nesrećna, jer prvo što sam dobila bilo je statiranje u „Lepojke iz Havane“, mahala sam gusarima, ali sam vrlo brzo ušla u divan repertoar. Tamo su režirali divni reditelji, igrala sam Doroti iz „Oza“, Miledi iz „Tri musketara“, igrala sam u Pepeljugi zlu ćerku Pepinu, koja je bila komedija, tu sam se našla kao svoj na svome. Onda me je primetila Mira Trailović, odvela me u Atelje. To je bio možda najlepši dan od najlepših dana u mom životu. Tamo sam odmah uletela u repertoar i uskakala sam, imala zamene, nove uloge, mnogo sam radila. Pauzirala sam kad sam imala nekih privatnih problema, neka boleština se navalila na mene. Sve je to prošlo, sve se završilo.
BUKA: Posle su se uloge nizale…
Ja sam u životu mnogo, mnogo radila, i privatno, što bi se reklo, tezge. Imala sam svoje veče, „Veče sa Sekom Sablić“ i monodramu koja je takođe bila komična. Sedala sam u svoje auto i prelazila kilometre i kilometre i tako sam zarađivala. Uvek je bila ta demagogija, to je krenulo još od komunizma, da je sramota da umetnik pita za honorar. Međutim, ja sam se među prvima otrgla od toga i vrlo cenim sebe. Radila sam svašta, iako sam spadala u elitne glumice, ja sam prva počela prihvatati „jeftinije projekte“, sa zadovoljstvom sam ih radila, bila odlična u njima. Cenim divne glumce, recimo Lane Gutović, koji nikad nije imao predrasuda, pa Sonja Savić, predivna, veličanstvena glumica, takođe nije nikada imala problema da uđe u takve projekte.
BUKA: Koliko je Vama draga uloga, i znate li koliko je ona važna mnogim generacijama, psihologa Vere iz serije „Ljubav, navika i panika“? Ta serija je veoma popularna i danas, toliko da su isječci iz serije svaki dan na društvenim mrežama, a evo, recimo, ja, i bez toga znam skoro svaku Vašu repliku iz te serije.
Ja odmah znam da li to vredi ili ne vredi, ja se sećam da sam uživala u toj seriji. Seriju je vodio, kao vrhunski komandant pod vojničkom disciplinom, Slobodan Šuljagić, koji je ideolog te serije, koji je prvo birao, dok je imao para, najbolje pisce, to je bio Romčević i mladi pisci koji su pisali sjajne tekstove. Birao je najbolje glumce, tu smo se našli Nikola Simić i ja, koji smo retko bili partneri iako smo bili kompatibilni. Ja sam svesna da je ta serija bila od početka savršena, sećam se da su razmaženi Beograđani, neki moji prijatelji, ne iz profesije, govorili ‘kako tako brzo govorite, ja ništa ne razumem’, međutim, vrlo brzo su se navikli na to i to je bio veliki ključ, to je bila stvarno jedna umetnička bravura, opet ću reći, prvenstveno Slobodana Šuljagića, pa onda svih nas. Ko god je ušao u tu seriju pravio je bravuru.
BUKA: Na koga mislite?
Od Vesne Trivalić, Gorice Popović, Zijaha Sokolovića, Ljiljane Stjepanović u ulozi Kiće, ma, ko god kao gost ako je ušao na male epizode, pravio je savršene bravure, kao jedan savršeni dirigent koji retko dođe i od loše filharmonije sa jednom, dve probe, napravi savršenu filharmoniju i ti slušaš najveću muziku. Kad dođe Zubin Mehta, ti ne prepoznaješ Beogradsku filharmoniju, koju inače cenim jako, ali je jedna Beogradska filharmonij kada je sa našim dirigentima, a druga kad dođe jedan svetski tip kao što je Zubin Mehta. Tako je isto svaki projekat, televizijski i teatarski reditelj je dirigent i on vuče sve konce. Ja sam ponosna na tu seriju i mnogo mi je drago kad mi se neko obrati od mladih, ja se nekad čudim, jer nemam društvene mreže i ne gledam taj telefon, i kad mi se obrati, ja se pitam odakle me znaju i onda sam shvatila da oni gledaju „Ljubav, navika, panika“ i uživaju, nažalost, jer nema zamene za to. Postojali su neki pokušaji zamene, ali to vrlo brzo ugase, umesto da se to podrži. Ne može se preko noći napraviti jedan bravurozni projekat.
BUKA: Za koju ulogu biste voljeli da Vas je obilježila i je li riječ o pozorišnoj ili filmskoj ulozi? Na koju ste ulogu najponosniji?
Nemam pojma koja, ni kad bih vam rekla, vi to ne biste ni znali, niti iko. Mislim da mi je velika uloga jedna koju sam sama našla i to za vreme sankcija. Imala sam mnogo sjajnih uloga u komedijama kod Egona Savina, Jagoša Markovića, to su bili moji reditelji i nije bilo podele gde ja nisam bila pozvana. Ja sam kod Egona, igrajući majku Daru u predstavi „Svinjski otac“ Aleksandra Popovića, pokupila sve moguće nagrade, od najviših do lokalnih. Nemajući želju, nemajući svest o tome da je to tako vrhunski, za nagrade, ali sada kad se okrenem, to je stvarno bilo fantastično.
Meni lično draga uloga je bila Marije Kalas, ja sam bila lično ona na sceni. Taj tekst sam donela iz Amerike, platila ovde prevod, igrala sam u svojoj produkciji u Bitef teatru, režirala ju je Alisa Stojanović. To je, moram da kažem, dokumentarni tekst koji je Teref Smekteli napisao, on je pratio Mariju Kalas na Đulijardu, gde je u zadnjim svojim godinama, kad više nije pevala, držala masterklas i on je nju snimao na tim časovima. To su biseri od saveta za umetnika, umetnost, za život, lepotu, za moral, poštenje, sve ono što je jednom čoveku neophodno da bi se zvao čovek. Ja sam glumila nju, a donela sam tekst, moram i to da kažem, samo zato što sam videla da je tu potreban samo jedan klavir, što je Bitef teatar imao, i potrebna su četiri studenta pevača koji su igrali skoro sa minimalnim honorarom, jer je to bilo vreme užasnih sankcija. Napravila sam tu briljantnu predstavu, koja je ostavila traga u mnogima i koju mnogi pamte i možda je to, iskreno da kažem, moja najbolja uloga.
BUKA: Dešava li Vam se da odbijate uloge i zbog čega?
Mislim da ne odbijam. Možda sam u zadnje vreme jadnog Jagoša odbila, kažem jadnog zato što ga više nema, otišao je preko noći bukvalno. Ja sam mnogo s njim radila, ali sam mu mnogo i činila. Ono, spašavala sam ga kada su ga glumci ostavljali, uletela sam u njegova statiranja, nisam ni znala šta, kad me je molio i plakao kad ga je ostavila glumica, ja sam uletala u te projekte, ne znajući ni tekst, ni ništa. Mi smo bili jako bliski, ja sam ga volela i on je mene voleo, uvek me je tražio. Ja sam odustajala od zadnjih njegovih projekata koje je radio, ali zaista nisam našla mesta u tome. „Šargan“ sam već igrala kao mlada, a drugo što je radio bilo je za mene previše. Mada on uvek uhvati neku metafiziku, ali za moj ukus je bilo dosta folklorno i ja tu ne umem da se snađem. Mislim da nemam folklora u sebi i da bih to morala da pravim, a to se, zapravo, ne pravi, ili ga imaš ili ga nemaš.
BUKA: Imate li u planu da uskoro snimate nešto u Bosni i Hercegovini, imate li poziva? Kažu da su naše sarme najbolje u regiji, a i dobri smo domaćini.
Stvarno me nisu zvali, ali to su sve muške serije, u jednoj seriji imate 20, 30 muških uloga i tri ženske, to je obično neka ljubavnica... Prvi put sam videla sjajnu Vesnu Trivalić u Koži, koja je stvarno divna, koja je, naravno, mnogo mlađa od mene, preko dvadeset godina, ali koja igra stariju ženu. Možda će me i zvati, ja sam se upravo vratila iz Banje Luke i bili smo na festivalu sa divnom predstavom „Vrat od stakla“, koja je zapravo angažovana, neću da kažem politička, predstava u kojoj uživam, gde igram ženu koja je u protestu još od '68. do danas, dok su joj ćerke ubuđane skroz, zapuštene i nemaju pojma ni šta se događa, a za unuku kaže da se „premešta s guzice na guzicu“. Srbljanovićka je obuhvatila sve, naravno, ona se na neki način podsmehnula mome liku, jer ona na kraju potpuno propada, sve njene revolucije propadaju, ali je ona ta koja viče danas i stalno je na sceni efekat demonstracija i ona viče „gotovi su, gotovi su, gotovi su“… Predstava je odlična i evo drži se na repertoaru godinama, već je ona blizu 100. igranja i publika je jako dobro primila u Banjaluci. To je Jagoševa predstava, on je veliki reditelj, nema ga više, ali mi vrlo često pri klanjanju, posle svake predstave, a uvek su veliki aplauzi, kažemo: „Neka ovo bude za našeg dragog Jagoša.“
BUKA: I zaista, bili ste možda najprepoznatljivije lice protesta „Srbija protiv nasilja“. Koliko ste zadovoljni uspjehom protesta? Jeste li uopšte zadovoljni?
Naravno da nisam zadovoljna, ali ne mislim da se to nije nataložilo na jedan fundus i da će to sigurno raditi. Uvek sam mislila da su glumci levičari i da su uvek na toj strani i u idealnim društvima da moraju biti levičari i da traže one najtananije istine i pravde, dakle, uvek na strani istine. Sve to pratim i naći ću se uvek kada treba, kad vidim da sam korisna, i najmanji doprinos je koristan. Nadala sam se da će se narod dosta okrenuti kada vide, dosta je popularnih glumaca na toj strani, međutim, narod je opasno anesteziran, a to traje 30 godina. Što anesteziran, što preplašen, sve to znamo i već mi je dosadno to da govorim.
BUKA: Zbog podrške protestima nekim glumcima je otkazana saradnja na projektima. Da li ste Vi imali problema sa rediteljima, producentskim kućama, kolegama…?
Ja ni ne znam, ja uopšte ne poznajem tri glumca ili kolege iz ovog posla, sem ovih koji su stvarno deklarisani, neću ih imenovati, koje bih mogla na jednoj ruci da nabrojim, koji su deklarisani kao partijski opredeljeni. Verovatno znaju zašto i svi znamo zašto, ja ne znam oko sebe sledeća tri čoveka koji su na toj strani. Mi smo svi, ja često naglas u salonu pričam, niko ništa ne govori suprotno, uvek se svi slažu. Verujem da su glumci na pravoj strani i da će na toj strani i ostati.
BUKA: Vi svoju energiju trošite na pokušaje društvenih promjena, a često se u ovdašnjim, balkanskim društvima kritikuje stanje apatije u kojem su zaglibili mladi.
Stvarno mi to nije jasno, mislim da nisu naučeni na lepotu morala, istine, empatije, pravde. Mi smo gledali partizanske filmove, pa smo navijali za pravdu, bez obzira je li to istinita pravda. Mi smo tada verovali, voleli ih, plakali kada bi neki partizan umirao ili bolničarka i slično, bili smo vaspitani da znamo šta je empatija, plemenitost, ljubav, drugarstvo. Ali ja ne bih nikada mladima zamerila isto kao što nikada dete nije krivo, nego je kriv roditelj, tako smo i mi krivi. Nismo im ukazali ni na kakve vrednosti da bi bili drugačiji. Mi smo im ponudili ovo društvo, ovu zemlju, nek im Bog pomogne, neka sami sebi pomognu i neka žive kako najbolje znaju i umeju i daj Bože samo da bude mira, eto dotle smo stigli.
