Глумац Златан Видовић за БУКУ: Јака култура захтијева озбиљну стратегију, а наша култура је одавно на распродаји

Када бисмо набрајали улоге, које је у задње двије године одиграо, с правом можемо рећи да је каријера бањалучког глумца Златана Видовића ушла у фазу сталног и озбиљног напредовања.

Ernest Bučinski / 10. август 2020

 

Ипак, издвојићемо ове три улоге које су направиле обрт у његовој каријери. Глумио је Дучића у представи рађеној по тексту Спасоја Ж. Миловановића, а након тога тумачио главну улогу у представи Злочин и казна, редитеља Душана Петровића, у којој је бриљантно одиграо студента Раскољникова, који је у дилеми да ли да почини смртни гријех. Касније, када пређе границу дозвољеног и изврши злочин, улази у унутрашњи сукоб са самим собом и својом савјести и почиње губити осјећај за реалност. Тешке сцене и унутрашње немире које у себи носи несрећни студент, Видовић је на сјајан начин пренио публици.

И када смо можда помислили да је овај талентовани глумац постигао свој крајњи лимит, македонски редитељ Дејан Пројковски позвао га је да буде централни лик позоришног спектакла Дервиш и смрт, Меше Селимовића, играјући Ахмеда Нурудина. Видовић се улози потпуно посветио, и духом и тијелом, и феноменално снашао ушавши у лик четрдесетогодишњег шејха којег муче најфундаменталнија животна питања о смислу живота и исправности људских поступака. Ахмед је мишљења да је у гадној животној доби, јер би да има десет година мање можда и могао да оправда своју неодлучност и растројеност, а опет да има десет година више било би му потпуно свеједно како да поступи, а дјеловати мора што хитрије, јер се његов рођени брат обрео у тамници. Представа је имала своју предпремијеру у Великој сали народног позоришта РС, након чега је заказана и премијера за 2. септембар у тврђави Кастел. Међутим, због ситуације са пандемијом короне неизвјесно је да ли ће се представа уопште и одиграти. У нади да ће се премијера одржати, разговарали смо са протагонистом представе Дервиш и смрт Златаном Видовићем о  занимљивим детаљима глумачког позива, његовој каријери и плановима, те стању у друштву и овдашњој култури.

Како се глумци сналазе у доба корона пандемије?

Ситуација је поприлично лоша јер нам због епидемиолошких разлога не дозвољавају да играмо пред публиком која прелази педесет људи и онда се ми, као и сва остала позоришта у региону, сналазимо и правимо сцене на отвореном. Ми из Народног позоришта смо играли на крову позоришта, позориште Јазавац има своју љетну сцену и Дјечије позориште треба да крене слично, али у суштини јако је тешко, јер ситуација не одговара ни публици ни нама. У ово вријеме короне се јасно види колико је култура и умјетност потребна човјеку за његов дух и здрав разум. Сви смо се пожељели представа и концерата и схватили у овом лудилу да је дух тај који човјека одржава. Није важно само да се преживљава, битно је да човјек нахрани и свој дух, а не само своје тијело. Надам се да ће ово што прије да прође и да ће позориште почети радити у пуном капацитету. Мени је мало нонсенс да раде базени и да се људи сунчају на плажама и слично, а да позориште не може радити барем у неком мало јачем капацитету, бар што се тиче публике.

Након захтјевне улоге Раскољникова у Злочину и казни, ангажован си и у представи Дервиш и смрт, у којој тумачиш Ахмеда Нурудина, лик који је можда и захтјевнији од улоге Раскољникова. Да ли те исцрпљују такве улоге и колико човјек мора да има снаге да би улазио и излазио из једног у други карактер?

Мени је улога Нерудина у представи Дервиш и смрт трећа заредом захтјевна улога, јер играо сам и Дучића и те улоге стварно одузимају човјекову енергију. Ја сам се дуго опорављао од улоге Раскољникова, јер била је најзахтјевија коју сам до тада радио. Али ево добио сам и улогу Нурудина, која је можда још тежа, јер ради се о зрелијем лику којег је самим тим и теже ухватити. Он је у тим моралним дилемама, да ли је освета правична и морална, да ли је бог тај који суди, или људи треба да имају улогу судије, и заиста је био велики изазов ући у тако нешто компликовано и проникнути у све психолошке слојеве тог лика, а да опет не буде слично ономе што сам радио прије тога. И психички и физички заиста је било јако захтјевно.

Нурудин је четрдесетогодишњак и по годинама си ближи том лику него лику студента Раскољникова. Међутим, та два лика повезује то што имају сличне животне дилеме.

Ти ликови имају своју дуалност, с тим што је Нурудина породична трагедија дала у преиспитивање свога односа према свијету, закону, уређењу, богу и вјери. Док је Раскољникова биједа и неимаштина натјерала да помисли да ли је закон једнак за све и да ли они људи који се највише усуде највише и вриједе. Он има једну премису која каже – Треба се усудити. Мишљења је да постоје људи који газе све пред собом, јер су рушиоци, и то негдје има и логике у суштини, јер људи су навикли да имају ауторитет. Ми увијек тражимо неку јаку фигуру која ће бити над нама. То потиче од васпитања и односа у породици, тај патер фамилиас који се касније преноси кроз живот. Увијек требамо неку јаку политичку или војничку фигуру да нас води. Раскољников се вукао том линијом да проба да прекорачи та нека неписана правила, док Нурудин поставља себи питање да ли је исправна земаљска или небеска власт. Он се пита и ко је тај који доноси законе и ако су закони људски, како да знамо да ли су они исправни.

Представа Злочин и казна жанровски припада психолошком трилеру и у њој готово и да нема хумора. Знамо да публика више воли да посјећује хумористичне представе, ипак на сваком извођењу Злочина и казне сала је пуна. Како то тумачиш?

То је само потврдило став умјетничког директора Владе Ђорђевића, редитеља Душана Петровића, који је режирао Злочин и казну, и моје мишљење је да када се велики класик и наслов добро уради, он ће увијек пунити салу и људе напунити неком позитивном енергијом. Колико год комад био тежак, људи изађу из сале носећи у себи неке недоумице и питања, а то и јесте циљ представа и глуме, не да даје одговоре него да поставља питања. Тако људи стварају свој став о политици, умјетности, култури. Самим тим што ми Злочин и казну играмо на карту више, мислим да смо постигли оно што смо хтјели, а то је да урадимо оно што позориште треба да буде, а то је да буде мисионарско и да просвјетљује и оплемењује људе. Позориште није ту само да забави, да склони бриге из људских глава. Наравно да треба да има и ту страну, да насмије људе, али исто тако треба и да људе доведе до неких питања о животу. Представа Злочин и казна је универзални кључ и ко год да је погледа, без обзира на сталеж и образовање, он ће изаћи са питањима, да ли је исправно то што је урадио лик из представе и како би гледалац поступио када би се нашао у сличној ситуацији. Мени је најгенијалије да је инспирација за роман Достојевском дошла када је прочитао чланак у црној хроници о злочину који је учинио један студент тако што је убио старију жену. И онда је он поставио себи задатак да напише дјело које ће говорити о том злочину, али из визуре студента који га је починио. Људи су склони да осуђују без да промисле шта је разлог неког чина и доносе закључке прије него што сазнају чињенице. Пуни смо предрасуда и зато је дивно бавити се умјетношћу, поготово овом којом се ја бавим, гдје сам у контакту са дјелима великих писаца. Ми глумци себе стављамо у ситуацију сталног преиспитивања. Глума и јесте дивна јер потиче на преиспитивање, а самим тим на изграђивање личности.

Дервиш и смрт режирао је македонски редитељ Дејан Пројковски, који је од представе направио спектакл. Да ли је било тешко сарађивати са њим, јер он спада у захтјевније редитеље?

Ова представа је искорак у сваком смислу и у продукцијском и у глумачком. Дејан је редитељ који воли да прави спектакле у позоришту и наша публика до сада, бар колико је мени познато, није имала прилику да гледа нешто слично у продукцији нашег Народног позоришта. Представа има преко тридесет и пет глумаца, са разноразним промјенама сценографским и костимографским, са свјетлосним и звучним ефектима, са животињама на сцени, кореографијама, сценама туче и слично. Али ништа то није одвукло пажњу од суштине представе и Мешиног романа Дервиш и смрт. Успјели смо да повежемо све у једну складну цјелину. Пројковски ради у Русији, тамо је и награђиван. Награђиван је и у Бугарској, Хрватској, Србији. Његове пробе јесу исцрпљујуће и дуго трају, али до великих резултата се другачије не може ни доћи. Што сам више радио и исцрпљивао се, долазио сам до бољих глумачких рјешења, јер човјек, бар по мом мишљењу, најбоље од себе даје онда када је најуморнији и тад из њега излази суштина без слојева, одбрана, забрана. Из човјека тада исплива оно што је напотребније, а то је чиста креативност. Спремајући такве представе, пробе трају јако дуго, по осам и више сати. Зато је јако битно да глумац има добру концентрацију. Што је концентрација у глумца боља, то га уздиже за степеницу више.

Јеси ли себе изненадио када си увидио колики си посао урадио спремајући те велике улоге?

Никада не размишљам о томе. Када се дам у посао, онда се фокусирам само на улогу. Имам осјећај када бих размишљао о циљу да не бих ни дошао до њега. Ја, буквално, како радим, прелазим препреку по препреку, дан за даном, пробу за пробом и радим дио по дио како сам тај дан договорио с редитељем и глумачким партнерима. Једном ми се десило да сам прије почетка рада на Злочину и казни помислио - „ух, колико има до краја” и одмах сам схватио да то није добар принцип.

Те представе трају и преко три сата, а гледајући предпремијеру Злочина и казне, примијетио сам да су неки из публике одустали након првог чина. Добро, те предпремијере се иначе праве за људе из медија и оне „виђеније” госте, а не за истинску публику, али како тумачиш ту појаву модерног друштва у којем садашњи човјек не може да се концентрише на неку ствар или догађај дуже од пола до сат времена?

Ми живимо у ово пребрзо доба и људи више немају концентрацију. Баш сам данас размишљао на ту тему. Нашао сам слику старог телевизора негдје на нету испод којег је писало – сјећате ли се овога телевизора. Ја сам написао, да, сјећам се, јер ја сам мами и тати био даљински. Ми смо тада имали три ТВ програма и знали смо гледати један програм навече у континуитету и по четири сата. Ми данас узмемо даљински управљач у руке и не задржавамо се на једном програму дуже од петнаест секунди. А да не причам о телефонима и брду информација које имамо. Ми не стижемо да процесуирамо оно што примамо као информацију, а самим тим губимо и концентрацију. Зато људи имају проблем са фокусирањем на битно. Бомбардовани смо информацијама и не стижемо да одвојимо небитно од битнога.

Позориште је медиј, као што је и књига. Мислиш ли да ће немила ситуација с пандемијом која нам је скратила кретање, приковала нас за рачунар и сморила информацијама о завјерама, вирусима, вакцинама и сличним стварима, човјека окренути ка правим вриједностима и вратити га тим префињеним медијима као што су позориште и књига?  

Мораће, јер ми вртоглаво јуримо негдје, а не знамо гдје. Све се пребрзо дешава. Позориште, књига, умјетност, музика, то су све медији који су преживјели све, и куге, и ратове, и друге пошасти, тако да ће сигурно преживјети и ова времена. Јер то су праве вриједности, а праве вриједности некада буду занемарене, али се никада не изгубе до краја. Човјек је тај који увијек тежи за нечим племенитим, а позориште, књиге и све што сам набројао јесу племените ствари. Позориште је преживјело од античких времена, па можда и ранијих, јер човјек је увијек имао потребу за живом ријечју и контактом, и у музици и у позоришту. То ништа, па ни ова корона, не може да побиједи. Иако се покушава са тим дистанцама и маскама одвојити човјека од човјека. Ипак, на крају исплива увијек оно што вриједи,  а умјетност и те како вриједи. Ово што ми живимо, такозвану „јунк тиме”, „фастфоод” и ту брзину, то ће негдје или да се изгуби или да нас одведе до нечег другачијег. Ја једноставно мислим да смо с овом короном упали у неко ново вријеме. Једном сам у неком друштву у шали рекао да све ово што нам се дешава води човјечанство ка некој врсти вјештачке интелигенције, волио бих да то остане само као виц.

С вјештачком интелигенцијом је проблем што она може да опонаша, али не може да креира. Нема моћ стварања, а самим тим она не може да ствара умјетност. Дакле, у свијету вјештачке интелигенције умјетност не би била могућа, свијет би био стерилан.

Тако је, човјек је рођен да ствара. Умјетност је стварање. Ми кад престанемо да стварамо, губимо смисао живљења. Зато док год стварамо, то је добро. Не смијемо допустити да се улијенимо. Корона је тест, били смо код куће, удаљени једни од других. Тада смо схватили колико нам је умјетност потребна. Ми глумци не можемо без публике, а публика, опет, не може без умјетности.

Какав је однос нашег човјека према култури?

Види, наш човјек кад има пет марака слабо да ће те паре дати за позоришну карту, а пет марака је заиста ниска цијена и мислим да је наша култура већ одавно на распродаји. Људима су гурнути други садржаји у први план. Али постоји одговорност и оних који тај садржај пласирају, да ли ће у осам сати увече на телевизијском екрану приказивати Курсаджије или серију Вратиће се роде. Мора се водити рачуна о културној стратегији, а ми тога у овом тренутку имамо веома мало. Не размишља се о томе. Рецимо, наша државна телевизија РТРС нема драмски програм. То је катастрофа. Ми морамо да имамо драмски програм, морамо да едукујемо младе. Ја се сјећам да сам као клинац гледао од Музичког тобогана, па надаље, емисије које су водили Чика Раша Попов, Бранко Коцкица и други. Ми немамо добар дјечији програм, нити имамо драмски програм. А имамо и глумце и технику, имамо представе које могу да се екранизују кад се скину с репертоара да се приказују публици. У том смислу мислим да немамо културну стратегију. Зато наши људи и не знају шта  све можемо да им понудимо, а људи који одлучују о томе им то не пружају.

Има ли ико од овдашњих глумаца који има неки уговор с РТРС-ом?

Ја колико знам нема. Наши глумци снимају приватно, они раде или у позоришту или су фрееланцери. Раде хонорарно, боре се. Конкретно, овдје у Бањалуци снимања су ријетка. Сва срећа па људи из Босоноге нешто раде и то је једини велики помак. Снимали су серије Кости, Месо, Хотел Балкан, филм Тридесет други децембар. То је приватна продукција. Велика је жалост што и држава не препозна значај свега тога. Напримјер, Радио-телевизија Србије финансира филмове од државног значаја. Ја сам играо у филму Дара из Јасеновца, који су они окарактерисали као филм од националног значаја. Ми немамо ту политику и малтене и немамо филмску индустрију. Оно што имамо заснива се на људима који су, такорећи, приватници. Ја не знам колико наша влада издваја за филмску индустрију. Ето, имамо Требиње које има велики број сунчаних дана и који има потенцијал да се направи филмски град да долазе стране продукције ту да снимају, као што сад долазе у Београд и Будимпешту. То је дуготрајан процес, али који може донијети много бенифита и било би јако лијепо да се неко са тим позабави.

Осим што си ангажован у позоришту, радиш ли тренутно и на другим пројектима?

Тренутно играм главну улогу за једну србијанску серију. Требао бих да глумим и у једном филму руско-српске продукције. Недавно сам снимао и филм Лихвар. Ускоро ће се приказати и филм Дара из Јасеновца. Завршио сам и снимање за серију Хотел Балкан овдје у Бањалуци, а био сам ангажован и на снимању серије Кости. Има посла, хвала богу (осмијех).

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.