Невен Анђелић: Имамо опасност од ускрснућа фашизма широм европског континента

Лјуде су током свих ових година успјели убиједити да живе у свијету у којем се све веже за рат, обиљежавање догађаја или установљавање најновијих чињеница ко је шта и када учинио. Због тога нема помака. Неки кишобран се оформио изнад БиХ, а остатак свијета иде својим токовима. Овдје није ни стагнација, већ је уназађивање друштва.

Buka intervju / 08. октобар 2017

Невен Анђелић, познати некадашњи уредник популарне радио емисије у предратној Југославији, Сарајево је напустио у рату и отишао у Велику Британију. Анђелић је професор међународних односа на Регент'с Цоллегеу у Лондону.

Са њим смо разговарали у Бањалуци, гдје је био један од панелиста на конференцији „Култура сјећања“ коју је организовала Фондација Фриедрицх Еберт. Разговарали смо о стању у БиХ, култури сјећања, суочавању са прошлошћу, национализму који влада, не само у БиХ, већ и широм Европе.

Професоре Анђелић, какво је Ваше мишљење о тренутном стању у БиХ? Колико пратите овдашњу друштвено-политичку ситуацију?

Врло сам укључен у збивања у БиХ. Настојим бити укључен. Физичка неприсутност у савременом свијету, због технологије, дозвољава присутност. Човјек, гдје год га води посао, ту и живи, али може бити присутан на другом крају свијета. Поред тога што пратим ситуацију у БиХ, настојим бити активан и допринијети неком побољшању. Из даљине то покушавам урадити, јер је моја процјена да је стање у БиХ катастрофално. До тог сам закључка дошао у својим истраживањима, али и у разговорима са људима, пријатељима, колегама и познаницима из БиХ, али и са странцима који су професионално укључени. Постепено ситуација у БиХ постаје све гора. У посљедњих десетак година ствари се погоршавају.  

Данашња конференција носи назив „Култура сјећања“. Шта је по Вама култура сјећања, колико је она важна за земље које су се суочиле са грађанским ратом, као што је рат који је задесио нашу регију?

Једну врло важну ствар сте споменули у свом питању. Рекли сте државе које су биле погођене „грађанским ратом“. Ми сједимо у Бањалуци и та терминологија је врло прихватљива и раширена. Да сада сједимо у Сарајеву, неко би нам са сусједног стола рекао „није био грађански рат, била је агресија“. Управо ту долазимо до саме сржи питања култура сјећања. Чињеница је да је у БиХ био један страшан рат који се интерпретира различито. Прије неколико година, загребачка професорица Мирјана Касаповић објавила је један рад у Политичкој мисли у Загребу који се бавио карактеризацијом рата у БиХ. Она је научно утврдила да је рат био превасходно етнички базиран. Дакле, могао би се карактеризирати као грађански, али је исто тако несумњиво доказано да је имао интернационални карактер. Као што је БиХ као друштво врло компликовано, тако је и сам рат био врло компликован и људи стравствено улазе у дискусије непотребно. Рат је несумњиво био катастрофалан по све у БиХ. Култура сјећања је иницирање људи да покушају разумјети и оног ко има другачији став, да можда пољуљају свој сопстевни став, да га прошире, да сазнају нешто друго.  У том смислу ја ово видим као значајан корак Фондације Фриедрицх Еберт и главне носитељице организације Тање Топић.

Шта, по Вашем мишљењу, значи суочавање са прошлошћу? Колико тога има или нема у БиХ? Рат је прилично давно завршен. Ми се више од 20 година суочавамо и никако да се суочимо. Да ли је можда потребно радити другачије суочавање, другачије у односу на оно што смо радили до сада, јер оно што смо радили није довело до неког позитивног исхода?

Политичке елите које су на власти несумњиви интерес имају да се перпетуира та дебата о рату и прошлости. Једно врло добро поређење имамо у овоме. Рат је завршен 1995. године, а сада смо у 2017. години. Други свјетски рат је завршио 1945. године, погледајмо 1967. годину. Узмимо само дневне новине из те године. Други свјетски рат се скоро не спомиње. Уколико баш има нека врло битна обљетница или нешто да се спомене, али у првих 5-6 страна дневних новина уопште није било рата из 1945. године. Тада је живот био пуно спорији, све је трајало пуно спорије, али данас узмите било који медиј из БиХ, прве вијести су о рату, не дозовољава се помак из тога. Лјуде су током свих ових година успјели убиједити да живе у свијету у којем се све веже за рат, обиљежавање догађаја или установљавање најновијих чињеница ко је шта и када учинио. Због тога нема помака. Неки кишобран се оформио изнад БиХ, а остатак свијета иде својим токовима. Овдје није ни стагнација, већ је уназађивање друштва.

Свако од нас се на различит начин суочава са оним што је било. На који начин се Ви лично суочавате? Ви сте због оног што се десило отишли из ове земље.

Због географског одмака, вјероватно имам и неке бенефиције због тога. У психологији постоји оно што се на енглеском зове „цлосуре“ (затварање). Док се не деси затварање трауме из прошлости, тај процес само траје. Ја мислим да сам ја успио то затворити. Можда ми је било лакше, јер сам отишао из БиХ. Нажалост, велики број људи и кад желе да затворе тај процес нису у могућности да то ураде, јер их друштво стално враћа на то. У полушали ћу рећи да је током првог пива и разговора све фино, али на трећем пиву почиње дискусија о томе ко је крив, шта се десило. То затварање траума из прошлости се није десило, не доприноси томе ни интелектуална елита у БиХ која се све више продаје политичкој елити због сопствених добитака и тиме рекреирају ситуацију у друштву гдје обични људи који пате од тих траума нису у прилици, без помоћи, да изврше то затварање.

Имајући у виду да живите у развијеном друштву, занима ме колико је тешко гледати све ово што се дешава у БиХ? Као што сте рекли, ту сте и пратите шта се дешава у БиХ. Можда грубо звучи, али да ли ово друштво заслужује ово што му се дешава?

Са једне стане апсолутно не заслужује. Кад се гледа индивидуално, ова земља, као и све земље на свијету, има врло фине и пријатне људе који ће вам помоћи. Али кад ставимо колективитете у први план, ту имамо другачију ситуацију. Индивидуа се минимизара. Више индивидуа не одговара за своје поступке, већ се каже да је то урадила група људи, то су етније у БиХ. Кад човјек живи овдје, не увиђа све проблеме, али чим се мало одмакнете и ствари посматрате са стране, сви проблеми су очити. Мени је низ година био проблем да људима правдам или говорим о Балкану. Лјуди су ми говорили „Балкана је такав, какав сте ви народ“, а ја сам морао износити аргументе да то није увијек тако. Прошле године десио се Бреит и једина добра ствар у томе да ја више не морам објашњавати зашто се на Балкану дешава то што се десило, да ниједна нација нема монопол на глупост и да у колективном исказу своје воље могу усвојити изузетно глупу одлуку и исказати крајњу нетолерантност према другима. Оно што се овдје почело дешавати прије 25 година и још се дешава ускрснуло је у Енглеској. Имамо и друге примјера ускрснућа крајње деснице у више земаља Европе, Трампа у САД-у. Опет можем видјети да људи у БиХ нису ни по чему посебни, има та универзална вриједност која је нажалост лоша, а која постоји широм свијета. Овдје, када је срушен стари ситем, није успостављен нови систем и у том вакуму је дошло до екстремнијх идеја које су у облику националистичких партија остале на власти све до данас.  

Већ смо споменули да су на неки начин политичке елите један од главних криваца стагнације друштва. Међутим, са друге стране имамо то да сваке године бирамо иста имена. Може ли народ прогледати или не треба очекивати да ће се то десити?

Увријежена је поштапалица да су политичари корумпирани, да је власт корумпирана и слично. То је тачно, али то је само дио истине. Чињеница је да је друштво корумпирано. Највећи број послова долази из државе и јавних институција и ту долазимо до онога како се власт исказује. Када политичар дође на власт, он је у могућности да запосли људе, а пошто су породичне везе код нас јаке и свако има некога ко ради у државној служби, онда вам је јасно како долази до бирања истих политичара. Скоро свака породица зависи од државе, а држава је партија на власти. Они се одржавају само на основу тога. Лјуди су, свјесно или несвјесно, приморани да наставе гласати против генералних вриједности и себично да би продужили свој извор прихода. Друштво је корумпирано. Они су свјесни неспособности и незнања владајућих националистичких партија, али пристају на то да би себи продужили то неко животарење, а не желе ризиковати да креирају услове за живот. Ту је основа проблема код људи, односно гласача у БиХ.

Споменули смо питање националног, али ко год се мало детаљније бави овим питањем зна да је нација и национализам нешто што је конструисано и то не тако давно како се жели представити. Међутим, национализам је нешто што јача и истрајава на овим просторима. Лјуди не желе да виде његову лажну исконтруисаност, не занима их ништа осим националног и етничког. Можемо ли превазићи те категорије?

То је освета класа и пучанства према елитама које су на власти у стабилним друштвима, мање или више, од половине стољећа до данас. Први пут кад су екстремисти и националисти дошли на власт у Централној и Западној Европи то је било 1999. године у Аустрији. Тада је ишао тихи бојкот Аустрије од стране Евроспке уније. Шта се тамо десило? У Аустрији су се од 1945. године до 1999. године, више од пола стољећа, исте политичке партије мијењале на власти. Неминовно, та власт постаје конзервативна и корумпирана. Лјудима је било преко главе, а као одговор им је понуђена Народна партија Јерга Хајдера, једна постфашистичка, неонацистичка и врло екстремна десна партија. То је било 1999. године. Данас имамо цијели низ таквих партија у великом броју земаља широм Европе. То су постале маинстреам партије. Либералне елите које проповиједају толерантност, у већини напредног свијета против њих провејава незадовољство које људи не могу да искажу осим да гласају за радикалну опцију, која је радикално другачија. Радикална љевица мање или више не постоји. Имамо опасност од ускрснућа фашизма широм европског континента. У једној форми тај фашизам је ускрснуо у БиХ, односно у земљама некадашње Југославије деведесетих година и одржао се, мање или више. Сада то виђамо широм Европе. Ја, иако нисам песимиста, морам бити забринут. Вјерујем да људи, грађани, нису фашисти, али су кивни на власт и желе промјену.

 

Разговарала Маја Исовић Добријевић

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.