Пјесник Милан Ракуљ за БУКУ: Данашње друштво писце жели приказати психопатама

Ове седмице Милан је добио награду 35. књижевног фестивала "Српско перо", која се додјељује од 1986. године у Јагодини

Ernest Bučinski / 25. новембар 2020

 

Бањалучки пјесник Милан Ракуљ иако је млад човјек одавно је већ афирмисан пјесник. Када је ријеч о броју написаних пјесама, књижевних наступа и гостовања иза себе има поприличну километражу. За прву књигу "Глуви путник" објављену 2010. године добио је престижну награду "Стражилово", која се уручује у оквиру манифестације "Бранково коло" у Србији, а посвећена је чувеном пјеснику Бранку Радичевићу.

Четири године након тога Милан је објавио збирку поезије "Поезија у костима". Његове пјесаме превођене су на француски, македонски и мађарски језик, а објављене су и у једној антологији, неколико панорама и зборника, те десетинама књижевних часописа. Ракуљ је и новинар, а ангажован је и као модератор бројних књижевних вечери.

Ове седмице Милан је добио награду 35. књижевног фестивала "Српско перо", која се  додјељује од 1986. године у Јагодини, а неки од лауреата ове награде били су Драган Јовановић Данилов, Дејан Илић, Ана Надина, Вуле Жутић, Дејан Алексић, Александар Шаренац, Данијела С. Богојевић, Елизабета Георгиев.

Ово је био сјајан повод да разговарамо с добитником награде Миланом Ракуљом, а теме нашег ћаскања биле су стварање, књижевна каријера, те стање умјетности и културе у нашем друштву.
 
Добитник си награде "Српско перо". Једно клишеирано питање, колико ти значе такве награде?

Милан: Нисам неко ко гања награде, нити сам много гадљив на исте. Доказ за тако нешто је награда „Српско перо“. Ријеч је о награди коју можете добити ако се сами јавите на конкурс, а ово је други пут да сам се ја уопште пријавио на конкурс за неку књижевну награду. Први пут послао сам три примјерка своје књиге „Глуви путник“ на конкурс за награду „Ђуро Дамјановић“. Било је то прије десетак година, али бољи од мене био је покојни Гуго Лазаревић који је постао лауреат те награде. Ових дана, стога, кроз шалу понављам да се на сљедећи конкурс нећу пријављивати бар наредних десетак година како брзо не бих покварио овај педесетопостотни скор.

Како је и када је настала пјесма која ти је омогућила да добијеш награду?

Милан: Настала је прије три или четири године. Искрено, не сјећам баш атмосфере у којој је писана, али оно што је очигледно јесте да је пјесма римована. Иако се подједнако служим слободним и везаним стихом, морам признати да сам примијетио да многи пјесници, критичари, самим тим и чланови жирија зазиру од римованог стиха и сматрају га за ствар прошлости. Срећом, овај жири не мисли тако, а сигуран сам да ће и историја књижевности дати сличан суд, не што се тиче моје пјесме, него римованог стиха генерално.

Објавио си двије књиге поезије. Да ли је на помолу и трећа?

Милан: Радим на трећој књизи која ће највјероватније носити наслов „Записи из трећег свијета“. Не могу рећи када ће бити објављена. Нисам један од оних који превише мистификују око настанка поезије, али ни онај ко може написати пјесму кад год хоће. Заправо могу, али тако нешто вјероватно не бих објављивао, нити бих нужно сматрао поезијом.

Да ли је данашња књижевност равна оној пређашњој у којој су доминирали Андрић, Меша, Булатовић, Киш?

Милан: Сигурно да је равна у смислу квалитета, само што књижевност која се ствара у посљедње двије или чак три деценије још увијек није прошла кроз суд времена. Шкарт из времена Андића, Селимовића, Булатовића и Киша је нестао, а они су још увијек заслужено ту. Што се тиче позиције књиге и писца у друштву ситуација је знатно другачија. Некада су писци били дипломате, а данас психопате. Таквим их бар друштво жели приказати – да пате психу улудо. Књига никад више, а утицај књиге на колективитет никад мањи. Ипак, књига и књижевност имају јак утицај на појединца, а од појединца се не смије одустати.

Да ли имаш у плану да некада напишеш и објавиш свој роман?

Милан: Не. За сада једноставно немам вољу, а вјерујем ни дисциплину за писање романа.

Ако би се ипак одлучио да напишеш роман шта би, евентуално, била његова тема?

Милан: Не знам шта би била тема, али мјесто и вријеме радње би били Бањалука сада.

На каквом је нивоу књижевност нашег говорног подручја данас и може ли боље?

Милан: Ја се не могу, као што рекох, пожалити на квалитет. Добра књига увијек нађе пут до заинтересованог појединца. Ево неколико препорука: „Свакодневни смак свијета“ Стеван Тонтић, „ПТСП синдром“ Жељко Пржуљ, „Говорне мане“ Бранимир Кршић, „Огреботине“ Драшко Сикимић, „Комо“ Срђан Ваљаревић, „Сјећање шуме“ Дамир Каракаш, „Шиндлеров лифт“ Дарко Цвијетић, „Нигдје ниоткуда“ Беким Сејрановић, „Чаролија“ Мухарем Баздуљ, „Мулат албино комарац“ Стево Грабовац. Може ли боље? Наравно да може. Сљедећи пут ћу вјероватно препоручити десет бољих књига од ових, али за ове тренутно гарантујем да су јако добре.

Колико нам фали та некаква књижевна критика?

Милан: Сигурно да нам много фали. Постоје разни блогови на којима се људи из чистог ентузијазма баве критиком, али ентузијазам не храни породицу, па тако нешто обично не потраје дуго. Било би добро када би неком пасионираном љубитељу књиге или универзитетском професору дневни и седмични листови плаћали да пише књижевну критику. Било би добро и када би та критика имала утицај на већи број читалаца који би, опет, имали директни утицај на јавно мњење. Тада би се остварила и она Андрићева да би наше вође требало да читају дјела својих савременика како би знали гдје да упуте свој и најмањи корак. Но, не лези враже. Онда бисмо живјели у нормалној, а не у земљи трећег свијета и ја не бих имао тему за трећу књигу.


Награђена пјесма


ОВЕ ЋУ ЈЕСЕНИ

Ове ћу јесени покушати
да не личим на Јесењина
ни слова нећу написати
против Троцког или Лењина
нећу показивати муда
властима и њеним људима
то је већ радио Неруда
и многи са већим мудима
да будем још један Дон Кихот
ја – племенити хватач зјала
док пролази једини живот
нећу, не желим, нека хвала
не желим борбу, нећу ни пат
бесмисао фигуре миче
теоретисао већ је Кант
лудаке надахнуо Ниче
да се предам, исто, нећу,
на предају док љубав зове
мало шта мирише на срећу
а све на нове Казанове
Исто вријеме, исто мјесто
радња к’о у Аристотела
Рембо опет писати прест’о
Бодлер дошао из бордела
доста сам био други неко
и крио се иза заноса
умбертисао док је Еко
варгасовао док је Љоса
ове ћу јесени, стога,
напустити разјарени строј
и све док не пронађем Бога
бити свој, бити свој, бити свој.

Аутор: Милан Ракуљ

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.