Прича о новинару Семиру Чолићу Чоли бунтовонику с разлогом који је живот посветио рокенролу

За Зеничанина Семира Чолића Чолу може се с правом рећи да је загрижени љубитељ рокенрол културе и да је сав свој живот посветио рокенролу

Ernest Bučinski / 23. август 2021

 

Све што ради везано је за рокенрол, па тако и његова професија новинара. Каријеру је започео на радију ЦД, први приватни радио у Босни и Херцеговини. Данас води своју емисију ”Све је то само рокенрол” на радију Ацтиве из Зенице гдје угошћује рок музичаре и промовише бендове с простора еx-Yу. У току новинарске каријере Семир је писао за многе штампане медије као што су ”Фун магазин”, скопски ”Млад Борец” сарајевси часопис ”Валтер” и многе друге.

Семир Чолић је у разговору с новинаром БУКА магазина отворио срце и испичао своју животну причу чији је сваки сегмент везан за рокенрол.
”Многи који су учествовали у мом одгајању, а растао сам и одгајан широм бивше Југе, рекоше да сам преодређен за музичке активности. Покушали су ме „кљукати“ и народњацима али није се примило у глави и срцу. Иако поштујем све музичке правце рокенрол је имао примарно мјесто у мени, само се чекало право вријеме да сазрије. Још у основној школи нашло се пар заљубљеника у музику, али нисмо имали инструменте, а ја сам хтио бити бубњар. Правио сам бубањ од картона и најлона, па прешао на шерпе и лонце. Јадна моја мама, морала је да купује посуђе јер јој није било јасно како су шерпе попуцале. Онда је мој отац купио акустичну гитару и рекао: „Ето ти сад па свирај“, али нису хтјели да ме упишу у музичку школу, него су ми ангажовали приватне часове. Основна и средња школа доносе искуство, али нисам био спреман да се одважим за нешто веће и јаче, но након одслужене војске правим бенд и то са озбиљним намјерама. Увијек је био проблем са инструментима и простором, а касније и са музичарима. Било како било окупио сам екипу, написао текстове и прешао на ритам гитару, уз повремено свирање баса у одређеним пјесмама”, објаснио је Семир.

Он тврди да је желио бити музичар, али на неки свој начин. Међутим живот га је одвео у новинарске воде и са двадесет пет година започео је своју новинарску каријеру на радију ЦД.

”И прије него сам почео радити на радију писао сам новинарске радове и није ми било тешко да се прилагодим радијском концепту. Многи су на основу мојих текстова правили радио емисије, а стално су ми говорили да би требао направити своју емисију. Срећом екипа са радио ЦД један дан ме је закључала у студију на челу са власником и директором и рекла ми: „Не излазиш из студија док не завршиш емисију сљедећих сат времена!“ Нормално да сам имао трему, нисам имао проблема са причом и комуникацијом, само ми је сметао мој глас у слушалицама. Често сам говорио себи да ми је глас безвезан, али да имам добру причу, а то и јесте најбитније јер свако хоће да чује добру причу. И тако тридесет година послије и дан данас радим са истим жаром, јер имам добре приче, сажете у концепт емисије „Све је то само рокенрол“, казао је Семир.

Он тврди да му је током средње школе писање добро ишло, па су га многи савјетовали да упише журналистику

”Нисам имао штелу да упаднем на журналистику, па сам уписао историју. На филозофском факултету у Сарајеву упознао сам много раје.  Помало сам свирао, онако за душу, са многим фацама који су данас велика имена. Због своје дуге косе долазио сам у сукобе са професорима и асистентима, а постављао сам им и неугодна питања. При томе исказујући свој бунтовни став према владајућем естаблишменту, јер су сматрали да је рокенрол за наркомане и идиоте. Нису имали бог зна какве аргументе, али када им изнесете чињенице склони су негирању због свог интереса. Нису чланови легендарних Битлса добили ордење од краљице на лијепе очи, него су свој производ извезли у све земље свијета и продали у милионским тиражима. Брајан Меј, гитариста и оснивач групе Квин, доктор је астро физике и да не набрајам. А врхунац је Боб Дилан који је добио Нобелову награду за своје текстове. Нажалост, ови који су ме кудили нису више живи да би видјели да су све вријеме живјели у огромној заблуди”, казао је Семир.

Он каже да је читав његов живот увезан и повезан са многим стварима и да у њему ништа није без везе.

”Ваљда је негдје записано и одређено шта да радим са својим животом. Само ми је требало дати мале смјернице. Джаба ти таленат ако не тренираш, односно не вјежбаш или пишеш. Током рата изњедрила се емисија „Све је то само рокенрол“. Упркос многим проблемима, пријетњама, хапшењима многи су говорили, а и данас говоре: ”Коме то треба? Шта ће ти то?” Које сам само епитете добио, али ја сам био упоран и то је оно чему нас учи тај рокнрол. Изнеси своје ставове са чињеницама и поткријепи доказима, побуни се против неправде било које врсте. Тако да сам писао за „Фун Магазин“, први послијератни магазин за младе на подручју цијеле БиХ, свирао са многим локалним бендовима од којих морам издвојити „Сецуритy“. То је бенд који је имао два поп хита, а његове пјесме су побјеђивале на неким топ листама. Група Сецуритy је одржала свој први солистички концерт након рата и постоје снимци на Ју тјубу”, појаснио је саговорник говорећи с великим жаром о временима када је прашио гитару.

Семир додаје да ће ове године навршити тридесет година његовог новинарског рада, а објаснио је и разлог због чега је одустао од своје музичке каријере.

”Мени као музичару нису дали да свирам, јер нисам могао од мамине и татине дјеце и оних дупелизаца који копирају друге. За свих ових година видио сам и чуо ко зна колико ауторских бендова, па сам одлучио да запоставим свирку и помогнем да се чује глас младих који имају итекако шта да кажу. Сви су ми рекли да имам нос да пронађем нешто другачије и занимљивије. Пошто нећу да помињем имена, многи од тих младих музичара данас су регионалне фаце, и да нагласим нису они никакве звијезде, само су популарни (смијех).  И кад год се сретнемо размијенимо информације и искуства, а кад се направи демо снимак шаљу га мени да дам своје мишљење. Врхунац је кад неко направи пјесму о теби и твом раду и ту сам био пријатно изненађен и затечен. Захваљујем управо групи Стеел из Београда која је написала пјесму о мени. Неке ствари не могу да објасним, па кажем: ”Мене су послали из свемира да урадим нека добра дијела, па кад то направим враћам се назад. А то све захтијева много жртве и одрицања”, објаснио је легендарни Чола.

Али какав би Чола био рокер да није посјетио град рокенрола Лондон, а тамо су му се десиле многе анегдоте које би могле ући у рубрику - Вјеровали или не.

”И тако се нађем у Лондону, граду који је центар музике. Многи не знају колики је проблем добити визу на шест мјесеци, али мени се ваљда посрећило неколико пута. И причајући са тамошњом рајом и родбином ником није јасно како су се ствари одвијале. Како то да они који тамо живе никад нису срели „велике фаце“ и сличне ствари а ја тек дошао и одмах са њима ушао у причу као да се знамо цијели живот. И то на мом ”енглеском” језику (смијех). Али човјек учи док је жив, само будале кажу да знају све, а данас је таквих све више. Један од примјера се десио далеке 2001. године. У једном ресторану у који свако може да дође, али са претходном најавом, једем тако неке гирице кад неко сједа иза мојих леђа. Моје мало шире друштво, добацује ми да погледам ко сједи иза мене и ако сам фрајер да одем по аутограм. Ђе ћеш болан Босанцу рећ' да нешто не смије (смијех). Устанем од стола и окренем се кад оно, па не могу да вјерујем, главом и брадом и са женом, сада већ бившом, сједи Пол Макартни. Нисам могао да вјерујем својим очима. Одлучим да кренем до њега по аутограм, али мало морген. Од треме и узбуђења стајао сам као укопанкао да ме неко бетонирао (смијех). Не знам колико је то потрајало и онда ме неко погурао и рекао: ”Ајде болан и он је човјек као остали.” У глави ми хиљаду филмова али ипак приђем. Извинем се што прекидам разговор и питам да ли могу да добијем аутограм. Кажем долазим из БиХ и града који се зове Зеница, за који нисте никад чули али је јако сличан Ливерпулу или Шефилду који је раднички град. Е онда се десило нешто необично. Каже ми Пол да је чуо за Зеницу и да је његова супруга била тамо. Помислио сам да ме фолира. У том тренутку нека сила се умијешала и замислите Пол доноси столицу и тражи да сједнем и причам о Зеници. Рекао сам му да је кривац што сам свирао бас гитару и да је многим мојим познаницима и даље узор у свему. Да скратим, захваљујући његовој бившој жени Хедер Мајлс принцеза Дијана је дошла у посјету мом граду, тако да су на тај начин дошли до доста сазнања о нашој држави, а помало и о музици. Пол ми је постављао питања и прича се поприлично отегла. Моје друштво је одавно отишло и чекало ме напољу. Ауто су паркирали уз сам ресторан што је саобраћајни прекршај. Када сам се захвалио на свему Пол ме зауставио и рекао да би волио упознати моје друштво. Човјек ме загрлио као свог најрођенијег, а цијели ресторан на ногама и пљешће. Идемо према излазу отвара ми врата од ресторана и прилази ауту, чак отвара врата од аута и упознаје се са свима. Каже мени: Хвала на информацијама, па се видимо ускоро”. И заиста након пар дана сједимо нас двојица у његовом врту и причамо о свему. Али то је већ нека друга прича само за праве фанове Битлса”, препричао нам је у једном даху своју невјероватну анегдоту весели Семир.

Наравно ово није једина анегдота, јер њему као човјеку који је обишао на стотине концерата  издешавало се много занимљивих ситуација. Семир је осим што се бави новинарством и велики шоумен, па већ преко десет година ради као модератор и водитељ традиционалних концерата који се организују на тврђави Врандук надомак Зенице.

”Многи ентузијасти и поштоваоци роцк културе су хтјели да Зеници врате стари сјај. Напомињем да је Зеница од шездесетихтих до краја осамдесетихтих била значајан чининиоц у стварању југословенске рок сцене. Многа велика имена су прве свирке и игранке, а касније и концерте, започеле баш у Зеници. Ко је слушао бар једну моју емисију могао се увјерити у истинитост. Гостовали су управо они који су се показали зеничкој публици а касније направили каријеру вриједну дивљења. Неспособност челних људи града, навела је на бунт искусних музичара да покрену нешто што ће постати традиционално. Дјеца Первиза имају своју „Игранку“ више од двадесет година. За њом иде и „Ноћ рокенрола“ на тврђави Врандук, а недавно је одржана једанаеста по реду. Било је и других дешавања али се све угасило, тако да се ове двије манифестације некако боре за своје мјесто под сунцем. Занимљиво је то да сам инволвиран у обе манифестације које по својој концепцији нису никакви фестивали, а и неће бити. Ја ћу се борити колико могу, јер је борба све што ми преостаје. Доброг рокенрола има у БиХ, а један од доказа је само свирање на Врандуку, јер покушавамо довести све рокере из БиХ. Иде то споро, али мало по мало. Битно је да су сазнали да такво нешто постоји. А „Ноћ рокенрола“ је осмишљено управо у мојој емисији „Све је то само рокенрол“ да би се разликовало и ваљда да дјелује моћно као што је у свијету. Знам да сам опширан, али то говорим из срца и емоцијама које ме преплаве када причам о нечему што се зове рокенрол”, рекао је Семир на крају разговора.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.