Dr Srđan Cvetković: Od 1944. godine, ako ne i mnogo ranije, kod nas je partija sve

Sram te bilo, Dragoljube! Bio si partizan, hrabro si se borio i sad si primio mito! Tako se čuvaju tekovine naše borbe, tako se ruši naša država. Pošao si putem onih žandarma u staroj Jugoslaviji, pa, ako ti neko ćušne u ruku koju paru, neka radi šta hoće

BUKA portal / 25. Septembar 2019

U Bosni i Hercegovini i na čitavom prostoru bivše Jugoslavije značajan dio javnosti sklon je uvjerenju da su sva ovdašnja postkomunistička društva do srži korumpirana, a u poređenju sa takvim parametrima, prethodni, socijalistički sistem nerijetko se idealizuje i opisuje kao gotovo bezgrešan. Moguće je da je korupcija u regionu u proteklim decenijama metastazirala, ali je sigurno da se između Vardara i Triglava nije prvi put pojavila 1990. godine.

Piše: Saša Bižić

O ovom fenomenu tokom postojanja SFRJ za eTrafiku govorio je dr Srđan Cvetković, viši naučni saradnik u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu. Na početku razgovora za naš portal, dr Cvetković ističe da se neposredno nakon Drugog svjetskog rata mogu registrovati široke razmjere korupcije, ali i represivne, mada veoma selektivne i ideološki obojene reakcije državnog aparata na ovu anomaliju.

“Prva veća kampanja protiv špekulanata, crnoberzijanaca i privatnika u socijalističkoj Jugoslaviji pokrenuta je odmah posle rata, tokom 1945. i 1946. godine, u prvoj fazi revolucije, u procesu ‘razvlašćivanja buržoazije’.  ‘Sram te bilo, Dragoljube! Bio si partizan, hrabro si se borio i sad si primio mito! Tako se čuvaju tekovine naše borbe, tako se ruši naša država. Pošao si putem onih žandarma u staroj Jugoslaviji, pa, ako ti neko ćušne u ruku koju paru, neka radi šta hoće.’ Ovako je, recimo, nepotpisani komentator ‘Politike’ izvestio sa procesa jednom milicioneru decembra 1945. godine, koji je zbog mita od 100 dinara osuđen na dve i po godine zatvora sa prinudnim radom i tri godine gubitka građanskih i političkih prava. Dakle, smatralo se da se problem privredne špekulacije, mita i korupcije može prevazići samo rigoroznim kažnjavanjem prestupnika, a time će se istovremeno i partija rešiti ‘reakcionarnih’ elemenata. Štampa i dokumenti iz ovog perioda obiluju takvim izveštajima, a smrtne presude su u početku često objavljivane u svrhu partijske propagande ili mobilizacije i zastrašivanja stanovništva”, kaže dr Cvetković.

Da li je takav efekat imao slučaj „Granap“ iz 1946. godine, okončan smrtnom kaznom za činovnika Gradskog nabavnog preduzeća u Beogradu Aleksandra Hercoga i zatvorskim kaznama od 10 i 15 godina za još dvije osobe?

Afera „Granap“ je možda najdrastičniji i najpoznatiji slučaj toga doba. Ona je imala naročit značaj za početak velike kampanje protiv privrednog kriminala nakon donošenja Uredbe vlade o borbi protiv špekulacije, ali istovremeno i svoju političku pozadinu u procesu revolucionarnog preobražaja socijalno-ekonomske strukture. Optuženi su zaista drastično kažnjeni, a psihološko-propagandni smisao je bio u tome da se zastraše i kazne svi „kapitalistički elementi“ i da presuda izazove „paniku za korupcionaše i sabotere“, kako u privatnom, tako i državnom sektoru, koji se usuđuju da razmišljaju na stari „profiterski“ način.

Međutim, s jedne strane se osuđivala korupcija i špekulacija, a s druge stvarao se savršen koruptivno-partijski sistem. Već po okončanju rata odbijen je predlog da se Dedinje pretvori u Detinje, a vile u škole i bolnice. U njih su se uselili najviši rukovodioci. Deljene su karte za snabdevanje u tri kategorije: R1 – najpovlašćeniji, R2 – za podobne, R3 – za ostale građane. Ljubo Mikić, pukovnik Jugoslovenske armije, nosilac Partizanske spomenice, kasnije zatvaran zbog Informbiroa, o toj pojavi kaže: “Bilo je tu srebrnog i zlatnog posuđa, lustera, vitrina, fotelja, skupocenih tepiha, zavesa, čitavih garnitura nameštaja, krzna… Sve je to dovoženo vojnim kamionima, a već sutradan su generalice dolazile i merkale. Vojni kamioni su po nečijem naređenju vozili i u velike, takođe uzurpirane stanove partizanskih rukovodilaca, koji su koliko pre godinu-dve dana osnivali ratne vojne sudove i streljali gladne borce ako bi ubrali šljivu u voćnjaku.«

Da li su ličnosti iz samog vrha primjećivale takve procese?

I Milovan Đilas na više mesta u svojim delima opisuje nastanak nove “crvene buržoazije“: “Nije samo Tito zaplivao u luksuz i privilegije i zatvorenost… I svi ostali vrhovi, savezni i republički, a prema svojim prilikama i sreski i opštinski, ponašali se na sličan način. Sazdava se nov gospodstvujući sloj sa svim surevnjivostima i gramzivostima koje to neizbežno prate… Prvih godina su svi bolji hoteli bili zaposednuti od ustanova saveznog i republičkog ranga i nosilaca Partizanske spomenice. Vile i pansioni su naprosto bili razgrabljeni, a budući da ih nije bilo dovoljno, to je pojačalo surevnjivosti, zavidljivosti i ogovaranja. Najdrastičnija i najbezobzirnija bila je ustanova tzv. magacina za snabdevanje. Magacini su organizovani inače po sovjetskom uzoru. Po tom uzoru bili su hijerarhični – na najvišem nivou bili su diplomatski magacini, iz koga su se snabdevali strani diplomati, najviši funkcioneri partije, a zatim je sledio magacin generala i viših oficira, magacin vođstva republika itd. Cene u magacinima bile su simbolične. Odmah su se javile zloupotrebe – jedan visoki zvaničnik naručio je četrdesetak jorgana za svoju rodbinu.”

Milovan Đilas sa Titom

Narod je ove magacine prozvao “crveni kulturbund”, aludirajući na povlašćene prodavnice za pripadnike nemačke narodnosti tokom rata. Magacini su ukinuti od 1951, navodno na zahtev Đilasa i Kidriča. Međutim, državna vrhuška i dalje je uživala povlastice koje su pravdane bezbednošću, snabdevajući se preko “Titovih ekonomija” prvoklasnom robom po pijačnim cenama. Samo na Titovom obezbeđenju, različitim uslugama i pratnji bilo je uposleno blizu 1.500 osoba širom zemlje, na čemu bi mu svakako mogli pozavideti mnogi predratni monarsi. Prema drugom izvoru, ni Đilas nije bio preterani asketa – oduševljavao se brzim i skupocenim stranim automobilima za koje je uvek moralo biti deviza, a koje je često menjao i nabavljao “čas u Francuskoj, čas u Engleskoj ili Americi”.

Pisac Branko Ćopić je rđavo prošao zbog „Jeretičke priče“ iz 1950. godine, u kojoj je opisao socijalne razlike u nastajanju. Zbog čega je ispaštao, ako je nova vlast, bar deklarativno, osuđivala takve pojave?

Novi vladajući sloj, proistekao iz partizanskog pokreta, osim izvesnog broja revolucionarnih idealista, bio je sačinjen dobrim delom od ljudi neiskusnih i nestručnih, koji su na funkciju gledali kao na plen i nagradu za revolucionarne zasluge. Iz tih redova formirala se svojevrsna “nova klasa”, koja je, iz učešća u narodnooslobodilačkoj borbi, crpela pravo na privilegije. Državni funkcioneri i režimski umetnici, naučnici i drugi, mogli su računati na najluksuznije stanove i vile, tek oduzete od “reakcionarne buržoazije”, posebne kartice za snabdevanje u diplomatskim magacinima, posebne restorane, hotele i slično.

Novo “solunaštvo” se ogledalo u shvatanju da funkcije idu kao nekakva nagrada za ratne zasluge. Svaka primedba i kritika grubo je prekidana rečima: “Gde si bio kad smo se mi borili!”. Koliko je vlast u to vreme bila osetljiva na samu insinuaciju o narušavanju revolucionarnog egalitarizma govori slučaj Branka Ćopića i njegove satire “Jeretička priča”, kada je za dlaku izbegao krivične sankcije, dok je Đilas u kritici nove “crvene buržoazije” i Tita bio uporniji, pa je završio na višegodišnjoj robiji.

“Crvena buržoazija” je zasmetala i Josipu Brozu, ali tek 1962, kada se u poznatom govoru u Splitu osvrnuo na ovu pojavu u FNRJ. Koga je Tito svrstao u tu kategoriju?

Tokom samoupravnog perioda država se, u više navrata, kampanjski obračunavala sa nesavesnim funkcionerima. Veća kampanja je usledila tokom 1962. nakon poznatog Titovog splitskog govora. Tada je pozvao na čvrstu ruku u obračunu sa ostacima preduzetništva i korupcijom, posle čega je usledio progon. Na stotine zanatlija, privatnih sopstvenika i direktora završili su u zatvorima, uključujući slučajeve Lazara Dragina, Slobodana Bate Todorovića i drugih. No, na udaru su se uglavnom našli predstavnici srednje i niže partijske birokratije, dok su vrhovi, po pravilu ostajali zaštićeni. Direktori i politički radnici, ugledni članovi partije, nisu bili imuni na zloupotrebe i lako bogaćenje. U partijskoj državi, svačijoj i ničijoj društvenoj svojini, u potpunom odsustvu nezavisne kontrole i opozicije, državnih institucija i slobode medija, svako je uzimao po svojoj meri. Đilas tvrdi da su vremenom skoro svi funkcioneri zaplivali u luksuz i korupciju, koristeći državne resurse u privatne svrhe. Tito je bio samo vrh ledenog brega.

Ko je pratio Tita u takvom načinu života?

Putem špekulacija i zarađivanja basnoslovnih svota krenuli su i neki političari i nosioci Spomenica 1941. U izveštaju Saveznog javnog tužilaštva, kao takvi pominju se Jure Bilić, penzioner iz Zagreba, optužen za šverc automobila iz inostranstva, kao i David Papo, prvobrac i nosilac Spomenice 1941, uhvaćen na granici u krijumčarenju strane valute. Zbog njegovog ugleda uspešno je izvršen pritisak na sud, da ne odgovara zbog zasluga u NOB. Bilo je mnogih različitih pritisaka na tužilaštvo da odustane od gonjenja uglednih društveno-političkih radnika, pa se, “neretko pod ovim pritiscima podlegalo“. R. Pavićević, direktor poljoprivrednog kombinata iz Bača u Vojvodini, oštetio je preduzeće ugovorima sa privatnim firmama za stotine miliona dinara, krivotvorio ratnu biografiju i predstavljao se lažno kao ranjenik sa Kadinjače, zbog čega je i krivično osuđen. Nije bio redak slučaj da takva lica, preko „kamaraderijskih veza“, ponovo dospeju na odgovorne funkcije. Samo na teritoriji opštine Subotica u 191. preduzeću bilo je zaposleno 219 lica koja su osuđivana zbog privrednih malverzacija i otuđivanja narodne imovine.

U izveštajima se navodi da su malverzacijama bili skloni i pojedini predstavnici sportske elite. Poznati novosadski fudbaler Vujadin Boškov, kasnije slavni fudbalski trener, da bi se oslobodio milionske carine za uvezeni putnički automobil marke „mercedes“, izdejstvovao je, navodno, da ga komisija od pet lekara proglasi invalidom, iako je igrao fudbal u Italiji. Todor Veselinović, poznati fudbaler Vojvodine, organizovao je privatni biznis. Preko zanatske radnje za izradu metalne galanterije koja se nalazila u Lovćencu, u opštini Mali Iđoš, prikrivao je porez, da bi rasprodao sve, naplatio milonski iznos i otišao da igra fudbal u Italiji. Takođe se u jednom dokumentu navodi da ove pojave štetno utiču na mlade ljude, kao i napisi o milionskim zaradama fudbalera u inostranstvu i njihove izjave prilikom čestih poseta zemlji. Za njih se kaže da nisu patriotske, već dobrim delom motivisane „švercom, krijumčarenjem i lakom zaradom“. U tom smislu, navode se izjave mlađih fudbalera u zemlji, poput Zvezdana Čebinca iz FK Partizan, koji se preko novina žale kako „ceo život trče za loptom, a stekli su samo zastavu 600“. Kod mladih se stvara utisak o brzoj i lakoj zaradi i ugodnom životu na Zapadu, pa se slabi moralni otpor pred ovakvim nezakonitim i lakim sticanjem sredstava za život.

Kakav je bio odnos tadašnje vlasti prema preduzetništvu?

Preduzetništvo je kao sloj gotovo potpuno uništeno merama nacionalizacije i konfiskacije do 1948. Pritisnuto poreskom politikom i drugim ograničenjima samo je preživljavalo, da bi početkom šezdesetih pretrpelo još jedan udar. Titov govor u Splitu 6. maja 1962. u kome je oštro napao rukovodeću strukturu zbog previsokih plata, kupovine stranih automobila, neracionalnog trošenja, korupcije, odavanja industrijskih tajni, preteranog putovanja u inostranstvo, označio je i početak kampanje protiv tehnomenadžerije, ali i ostataka privatnog preduzetništva. Tito se založio za zaoštravanje krivičnih sankcija protiv privrednih kriminalaca, privatnika, restrikciju putovanja i trošenja. Tim govorom kao da se priklonio tvrdoj liniji, zastupnicima planske privrede i centralizacije, što je bio signal za veći pritisak na ostatke klasnog neprijatelja, retke preživele privatne preduzetnike.

Srđan Cvetković

Na meti su se našli sitni preduzetnici, od kojih su neki i osuđeni na drastične zatvorske kazne. Poznat je slučaj preduzimača Lazara Dragina koji je kao konkurent državi u sferi energetike potpuno uništen i praktično proteran iz zemlje. Dodatni pritisak na opstanak preživelih sitnih preduzetnika i zanatlija izvršen je izmenom poreskih zakona posle 1962. godine, restriktivnim Zakonom o zanatima i stopiranjem mini reforme, poreskim opterećenjem i ograničavanjem radne snage, pa su mnogi privatnici pribegli poslovanju na ivici restriktivnih zakona ili su stavljali katanac na radnje. U zapaljivoj atmosferi posle Titove prozivke, moglo se pročitati kako se privatnici bave nedozvoljenim delatnostima, bogate se, pojedinci zidaju luksuzne vile, kupuju automobile i žive na visokoj nozi, što deluje „demoralizirajuće na radne ljude i građane koji žive od ličnog dohotka, stečenog poštenim radom, a ni izbliza ne mogu obezbediti kakav-takav standard.“ Privatnicima se prebacivalo što ne biraju sredstva, korumpiraju, bave se nedozvoljenom trgovinom i utajom poreza, ne prijavljuju prihod i slično. Čest prekršaj je angažovanje radne snage preko zakonom dozvoljenog broja. Primećeno je da takvi uticajni pojedinci ulaze u aranžmane sa lokalnim partijskim moćnicima i stiču „pravo građanstva“.

Pominjete „zakonom dozvoljene brojeve“. Šta je tretirano kao prekoračenje te granice?

U jednom izveštaju Saveznog javnog tužilaštva navodi se, kao negativan, slučaj Petra Mišića i Dušana Srbinca iz Beograda koji su zakupili 10 hektara zemljišta u Krnjači i obrađuju ga prekobrojnom najamnom radnom snagom od više desetina radnika. Radnja za izradu ženske tekstilne konfekcije Danice Stamenković iz Beograda je angažovala više od 20 zaposlenih, koliki je bio limit. Česta je i nedozvoljena trgovina, koju su obavljale mahom privatne zanatlije. Mnogi su bili povezani sa socijalističkim sektorom gde su, navodno, zarađivali milionske svote za radove obavljene u korist pojedinih preduzeća. U Vojvodini je u kratkom roku primećen naglo povećan broj traktora u privatnom vlasništvu, od 1.300 na blizu 2.000, što je tretirano kao problem. Problematično je bilo i to što se veliki broj nabavljao otpisivanjem rashodovanih traktora iz državnih i društvenih preduzeća, a kao posrednici javljala su se preduzeća za trgovinu auto-otpadom, kojima se prodaju traktori na kilogram, a oni kasnije privatnicima.

Privredne organizacije su često pomagale privatnicima da prikriju „angažovanje nedozvoljene radne snage“, dodeljujući svoje radnike na rad privatnicima i time izigravajući propise. Posebno su kontrolisani advokati koji su kao nezavisan stalež od početka bili „sumnjiv element“. Druga akcija ispitivanja porekla imovine, koja je dobrim delom poslužila i za likvidaciju sitnih preduzetnika, povedena je 1973. kada je na stotine preduzetnika ostalo bez imovine. Privatnici koji su preživeli ove kampanje, nisu stavili katanac na vrata ili se otisnuli u redove sve brojnije emigracije, ostaju do kraja socijalističkog perioda marginalizovani, uvek pod lupom i strogo kontrolisani od države koja se prema njima ponašala kao maćeha.

Tokom šezdesetih, a naročito u sedamdesetim godinama, primjetno je nastojanje vrha SFRJ da iskorači na međunarodnu poslovnu scenu. Kako tumačite naglašenu isprepletenost vodećih spoljnotrgovinskih firmi sa udbaško-bezbjednosnim strukturama u tom periodu?

Gotovo sve službe u Istočnoj Evropi su se, prema dokumentima i svedočenju bivših operativaca, pored redovnih prinadležnosti i privredne aktivnosti, povremeno bavile poslovima van zakona – švercom cigareta i oružja, narkotika i sličnim profitabilnim nelegalnim poslovima – da bi došli do deviza, od kojih je delimično servisirano nabavljanje nove opreme. Jon Paćepa, rumunski obaveštajac, navodi da se rumunska DIE takođe bavila preprodajom droga i oružja, pa čak i “prodajom“ svojih građana, Nemaca i Jevreja, od čega je država inkasirala milionske svote deviza.

Opšte je pravilo da se u ovakvim poslovima sarađuje sa kriminalcima. Pored klasičnih kriminalnih aktivnosti, za potrebe države koriste se za „prljave poslove“, eliminaciju političkih emigranata, disidenata i obračune sa bivšim neposlušnim kadrovima. Pri RSUP-u postojao je žiro račun za uplaćivanje novca iz budžeta, sa kojeg su podmirivane „posebne potrebe“ resora unutrašnjih poslova – ratne i specijalne operacije itd. U budžetu SSUP-a ta stavka se zvala „za specijalne namene“. U Rijeci je postojao od 1949. tajni punkt savezne UDB-e, koji se, po naređenju najviših političkih subjekata, bavio spoljnotrgovinskim transakcijama i švercom za potrebe Federacije i Službe bezbednosti sve do početka šezdesetih. Veliki deo posla išao je preko konsignacionog skladišta u Kopru. Ovo je iziskivala totalna blokada sa Istoka i nespremnost spoljne trgovine da se preorijentiše na pribavljanje deviza.

Najpoznatija firma sa tim predznakom bio je beogradski „Geneks“. Na koji način je funkcionisao?

U Srbiji su se ovi poslovi obavljali preko „Geneksa“, koji je pretvoren 1956. u društveno preduzeće i zvanično je radio za potrebe UDB-e, zatim preko pojedinih KP domova i drugih firmi. Malo se zna i o drugim ilegalnim aktivnostima SDB, poput ilegalnog prometa deviza, uvoza skupocenih predmeta za rukovodioce SKJ, ilegalne proizvodnje cigareta poznatijih američkih marki, traganja za uranovom rudom, zlatom itd. Ove aktivnosti bile su svojstvene svim službama sveta, pogotovo komunističkog lagera, gde je uvek bio problem sa devizama koje su korišćene i za modernizaciju službi bezbednosti.

Samo „Geneks“ je navodno imao budžet koji je bio gotovo jednak budžetu Makedonije, a to preduzeće bilo je nepresušni izvor korupcije i malverzacija. Šverc je, s obzirom na geografski položaj, bio razvijen naročito u UDB-i za Hrvatsku, gde je išao preko Golog otoka, i još više u UDB-i za Sloveniju. Oni su otišli najdalje, nabavljajući oružje za tzv. opštenarodnu odbranu. Takođe, mnogi vlasnici privatnih firmi, koji su kasnije emigrirali, proizvod su UDB-e. U ovakve poslove su neretko bili uvučeni i mnogi direktori društvenih preduzeća, čime im je obezbeđivana materijalna korist, ali ih je, s druge strane, budući da je reč o sumnjivim poslovima, UDB-a „imala u šaci“ u slučaju da pokušaju da se odmetnu. Najpoznatiji primer čoveka koji je uz podršku službe stekao ugled i status, obogatio se, a zatim preko noći poslovno uništen i osuđen kao „tehnomenadžer“ zbog zloupotreba, bio je biznismen Slobodan Bata Todorović.

Šta su uzroci Todorovićevog pada, obilježenog dugim suđenjem, zatvorom i smrću iza rešetaka?

U izveštajima SDB tokom sedamdesetih kao glavni nosioci tehnomenadžerije i privrednih zloupotreba označeni su Slobodan Bata Todorović, vlasnik i suvlasnik više firmi u evropskim i prekomorskim zemljama, kao i znatne količine finansijskog kapitala, Petar Basaraba, bivši generalni direktor Jugoslovenske investicione banke u Beogradu, Lazar Vračarić, bivši direktor preduzeća Metalijum u Zagrebu, Đorđe Anđelković, vlasnik fiorme Sigma-komerc u Beču, Lazar Janičić, bivši generalni direktor Odeljenja za devizno poslovanje Narodne banke Jugoslavije u Beogradu i još nekoliko privrednika

Široj javnosti najpoznatiji je ipak tragični slučaj Slobodana Bate Todorovića, bivšeg finansijskog direktora Progresa, na kojem se ujedno dobro odslikavaju metodi rada Službe državne bezbednosti, ali i uloga „nepmana“ u samoupravnom socijalizmu.

Slobodan Bata Todorović rođen je u Smederevu 1925, završio je Pravni fakultet u Beogradu, od rane mladosti se uspešno bavio ekonomijom i biznisom. Radio je u zagrebačkoj firmi Merkur, pa potom dugo bio zamenik direktora spoljnotrgovinskog preduzeća Progres. Đorđe Nešić, stari patizanski kadar, ubrzo ga je primio u UDB-u i imenovao za šefa ispostave službe u firmi. Krajem pedesetih prvi veći posao bio mu je da otkupi oko 60 američkih brodova kao „staro gvožđe“ za slovenačku železaru Štore. Međutim, Todorović je te čelične lađe poklonio Sloveniji i Crnoj Gori da ih koriste kao morsku flotu, na šta su SAD, navodno, protestovale diplomatskim putem. Posle toga su inspektori SDK i Savezne devizne inspekcije čitavih godinu dana kontrolisali rad Progresa. Kako nisu nađeni dokazi o većim mahinacijama, uhapšen je 1962. zamenik direktora Bata Todorović i optužen za preprodaju tri automobila. Istraga je trajala puna četiri meseca, a osuđen je uslovno na dve godine zatvora. U međuvremenu, Todorović je napustio Progres i prešao u Interkomerc iz Umaga. Odatle je sa porodicom tokom 1965. legalno otišao u Italiju i Nemačku, a jedno duže vreme boravio je i u Iranu.

Kao sposoban čovek, razvio je živu poslovnu aktivnost u Italiji i Nemačkoj i poslovne konstrukcije sa širokom mrežom privrednih organizacija i banaka iz cele zemlje i inostranstva, za šta je, u velikoj meri, koristio infrastrukturu službe bezbednosti i privredna predstavništva u inostranstvu. Glavni domen bili su uvozno-izvozni, bankarski i kreditni poslovi u kojima je bio izuzetno vešt i ostvarivao ekstraprofite. U jednom izveštaju se kaže da je osnovao „gustu mrežu svojih firmi“ u Istočnoj Evropi (Chomoport – Bukurešt, Progres – Budimpešta) vezujući se za strana lica mahom jevrejskog porekla: Leopold Brenes, Robert i Ludvig Vajs, Đ. Ladini, L. Vračarić itd. U Narodnoj banci Jugoslavije bio je u vezi sa Lazarom Janičićem, s kojim je, navodno, sklapao poslovne konstrukcije.

Tvrdi se da je bio u poslovnim odnosima sa 88 privrednih organizacija u zemlji. JIK banka je, od 30. avgusta 1965. na osnovu odobrenja Narodne banke Jugoslavije, vršila otkup istočnoevropske valute, za račun Todorovića, koji ih je preprodavao na Zapadu. Ova sredstva su, navodno, prenošena diplomatskim kanalima do konzulata u Trstu, u čemu je učestvovao M. Jurman, bivši konzul SFRJ u Trstu, kasnije u Beču i savetnik ambasade u Rimu.

Da li je Todorović u svemu tome bio „slobodni strijelac“?

Pripadnici SDB-a tvrde da je sve radio po nalogu srpske tajne policije, jer su firme bile i filijale za špijuniranje i pribavljanje ekonomske koristi za državu. Jugoslavija je u svetu imala oko 300 takvih „kompanija od jednog čoveka“. Milan Trešnjić, nekadašnji konzul u Nemačkoj, tvrdio je da je Todorović bio u stalnom kontaktu i sa E. Brajnikom u saveznoj Udbi, a E. Konradi, nekadašnji direktor Kompasa, vodio je u UDB-i zapadni sektor i pomagao B. Todorovića da osniva spoljnotrgovinske firme ne bi li se kroz njih bavili malverzacijama i ekonomskom špijunažom. Ceo slučaj je, po njemu, namešten od slovenačkog lobija u SDB-u. ‘Privrednik Bata Todorović je nevino stradao, njemu su igru namestili Slovenci, a Živan Vasiljević i ostali u Srbiji nisu hteli i smeli da ga zaštite, bio je sposoban privrednik, to je bio udar na privatne firme tj. G.G. preduzeća… Zamerio se Kardelju i Slovencima jer je razotkrio stvari oko naoružavanja TO Slovenije…’, mišljenja je Konradi. Iznošene su i razne druge teorije koje se svode na to da je bio žrtveno jagnje za nelegalnu trgovinu oružjem.

Od strane SDB optuživan je da je u Nemačkoj okupio oko sebe bivše tajne policajce, smenjene posle 1966. na Brionskom plenumu i pomogao im da uđu u posao. Zvanični izveštaj sekretara SSUP-a Franje Herljevića navodi da je preko izvesnog sumnjivog emigranta Ljubomira Sušića, Bata Todorović, navodno, bio u kontaktu sa Aleksandrom Rankovićem čiju struju je podržavao, a u drugom dokumentu se napominje da je imao kontakata i sa ibeovcem Vladom Dapčevićem, liberalima i srpskim nacionalistima. Već decembra 1973. pokrenut je ekstradicioni postupak S. Todorovića i P. Basarabe i preko službe javne bezbednosti dostavljena dokumentacija o njihovoj navodnoj kriminalnoj delatnosti nadležnim organima SR Nemačke. On je podneo zahtev za dobijanje azila, s obrazloženjem da je politički osuđen u Jugoslaviji 1962, na šta su jugoslovenske vlasti protestovale.

Kako je Todorović došao u situaciju da ga bezbjednosne strukture SFRJ doslovno otmu na teritoriji Italije i prebace u Jugoslaviju?

Kidnapovan je od SDB-a 25. januara 1975. dok je bio na putu iz Italije za Nemačku i predat sudskim vlastima u Jugoslaviji. Dva automobila su na alpskom prelazu Brener, iz Italije u Austriju, sačekala „reno 15“ u kome je bio Todorović na putu za Milano. Tu je uspavan injekcijom i u specijalnoj hladnjači prebačen za Ljubljanu. U Kopru je potom „javno uhapšen“, a zatim sproveden nadležnim organima u glavni grad, koji su za njim raspisali poternicu. Bata Todorović je još u Ljubljani, navodno, slovenačkoj SDB, nakon ucenjivanja aferama i optužbama, dao reč da nikada neće prozboriti o boravku u zatvorskoj sobi Doma milicije i prihvatio da mu se javno sudi, ali za mahinacije u privredi.

Soba u hotelu u Kopru u kojem je simulirano Todorovićevo hapšenje

Tito je javno apostrofirao Batu Todorovića, što je retko činio, u intervjuu „Vjesniku“ 1. februara 1976, čime je najavljeno njegovo suđenje. U odgovoru na pitanje o ljudima kojima nije mesto u SK, Tito je, između ostalog, naglasio: „Komunisti nisu bili trgovci. Došli su, dakle, bivši trgovci i to je za neke bio Eldorado. Oni su znali kako se trguje da bi se zarađivalo, oni su odgajali i članove Partije koji su radili sa njima. Neki su nadmašili svoje učitelje, postali su gori od njih. Evo, sad imamo mnogo uhapšenih. Uskoro će početi veliki proces onima koji su napravili goleme štete, u milijardama, našoj spoljnoj trgovini. Krivci će biti oštro kažnjeni… Uzmite slučaj tog Bate Todorovića: banke su imali vani, a radili su sa nekim našim bankama zajedno! Mi smo pohapsili dosta ljudi, onih koji su povezani s raznim spekulantima izvana i koji su nam pravili velike štete“.

Ubrzo je optužen, zajedno sa još četrdesetak privrednika, mahom direktora, za zloupotrebu i mahinacije. Gradska komisija za ispitivanje zloupotreba Beograda je 17. februara 1976, dve nedelje iza Titove prozivke, rešenjem Skupštine opštine Vračar izvršila oduzimanje celokupne imovine Bate Todorovića u SFRJ – stanova i nekretnina u Beogradu, Dubrovniku itd. Iza toga je „Politika“, po već viđenoj tehnologiji montiranih sudskih procesa, u vrlo pristrasnom tonu i sa dosta insinuacija objavila članak pod nazivom: „Ko je Bata Todorović?“ U njemu se tvrdi da je on izbegao iz zemlje 1965, da je navodne mahinacije vršio kao službeno lice, a ne privatni preduzetnik i druge optužbe. Osuđen je neverovatno drastično – na smrt, pa na 15 godina robije! Iz zatvora se nikad nije vratio, razboleo se i preminuo u KPD Zabela tokom 1984. godine.

Nakon Titovog razlaza sa tzv. liberalima na čelu Saveza komunista Srbije 1972. godine, uslijedila je velika čistka direktora, uz optužbe za korupciju. Šta se može reći o uzrocima, a šta o posljedicama ovog obračuna?

Treća i najmasovnija kampanja usmerana protiv korupcionaša, ostataka buržoaskih shvatanja u privredi, privatnog preduzetništva, „tehnomenadžera“ ili „tehnobirokrata“, rasplamsala se u prvoj polovini sedamesetih. Ovaj obračun spada u širi društveni kontekst jačanja represije od početka sedamdesetih i masovnih političkih progona neprijatelja svih vrsta. Došlo je do stopiranja „liberalno-komunističke“ privredne reforme i političke smene srpskih komunisutičkih liberala nakon obračuna sa „maspokom“. Ova kampanja je, pored političke dimenzije, predstavljena u javnosti i kao obračun sa korumpranim funkcionerima i direktorima. Na taj način zadobila je širu društvenu podršku. To i nije bilo teško u vremenu kada je uporedo sa društvenim bogatstvom rasla i socijalna nejednakost, kao i stepen korupcije u društvu u kojem nezavisna javna kontrola i efikasne institucije za njeno suzbijanje nisu postojale. Uostalom, na tom diskursu su se gradile mnoge parole koje su isticali i studenti 1968. pod uticajem levičarskih i marksističkih pogleda i filozofa.

Jedan od okidača u prelasku na „čvrstu ruku“ i obračuna s liberalizmom u Srbiji bilo je pismo Josipa Broza Tita od 18. septembra 1972. kojim je najavljen konačan obračun sa liberalizmom u Srbiji. To je bilo svojevrsno Titovo vraćanje na splitski govor 1962, kada je prvi put oštro ustao protiv liberalizma, tehnomenadžerije, korupcije i sličnog. SUBNOR i stari partizanski kadrovi su pismo dočekali sa radošću i kao signal za povratak „čvrstoj ruci i izvornim idejama revolucije“, tražeći žešći i dosledniji obračun sa „liberalcima“ i „anarholiberalima“.

Kolike su bile dimenzije tog procesa?

Broj smenjenih po osnovu liberalizma i tehnomenadžerije zaista je teško precizno odrediti. Prema Latinki Perović, 1972. je smenjeno između 5.000 i 12.000 lica. Novo beogradsko partijsko rukovodstvo saopštava da je u toku borbe protiv liberalizma smenjeno 87 direktora i oko 1.000 rukovodećih ljudi. Nebojša Popov u studiji o društvenim sukobima navodi broj od 1.319 smenjenih funkcionera liberala samo u prvih nekoliko meseci kampanje, a takođe i 449 smenjenih funkcionera u vreme osude maspoka. Navodi se i ukupan broj od više desetina hiljada izopštenih komunista, dok advokat Rajko Danilović, jedan od smenjenih, daje daleko umereniju procenu od oko 20.000 liberala i njihovih pristalica koji su smenjeni ili pali u nemilost režima posle 1972. godine.

Sa prljavom vodom izbacivana je i čista. Zapravo, smenjeno je u ogromnoj većini ono što je slobodnije mislilo u privredi, novinarstvu i političkom životu. Svakako je stradao, kao i u ranijim čistkama, i jedan broj korumpiranih rukovodilaca koji se ogrešio o zakon i moral. Ali, u osnovi, radilo se o ponovnom stezanju i gušenju ono malo sloboda u društvu i privredi koje su postupno izvojevane unutar tog socijalističkog samoupravnog sistema. Tome je, pre svega, po mom mišljenju, poslužila ova kampanja.

U središtu posljednje krupne afere u SFRJ bio je kombinat „Agrokomerc“ u Velikoj Kladuši u BiH. Da li se ovaj slučaj u naknadnim reminiscencijama precijenjuje ili potcijenjuje? Je li to bio početak kraja bivše države ili tek upozorenje „sitnim ribama“ da posluju sa manje komotnosti od Fikreta Abdića u to doba?

Afera „Agrokomerc“ pada u jeku ekonomskog, a u predvečerje političkog kraha države. Zapravo, „Agrokomerc“ je samo paradigma ponašanja svih većih privrednih subjekata i nekontrolisanog zaduživanja i poslovanja na ivici zakona u tom vremenu. U osnovi, bio je to sistem prikrivene, ali i opšteprihvaćene korupcije. Ona vrlo moguće ima i svoju političku konotaciju i upotrebu. Uostalom, kao što smo videli od 1944. godine, borba protv korpucije i privredne sabotaže uvek je bila selektivna, politički vagana i gotovo uvek sa neskrivenim ili lako uhvatljivm političkim kontekstom.

Medijska bomba eksplodirala je 15. avgusta 1987. godine na stranicama dnevnog lista „Borba“: „Udar od 22.000 starih milijardi“, s podnaslovom “Agrokomerc izdavao menice bez pokrića”. Tako je, zvanično, počeo “Agrogate”, što je bio jedno vreme odomaćen izraz u domaćim medijima za aferu „Agrokomerc“. Među najrasprostranjenijim i najčešće eksploatisanim teorijama do današnjih dana opstaje ona po kojoj je afera „Agrokomerc“ bila jedna od važnijih baražnih priprema političkih, vojnih i bezbednosnih krugova za razbijanje Jugoslavije preko čuvene Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je ustoličila neprikosnovenog lidera Srba i demontera Jugoslavije – Slobodana Miloševića. Iako najviše zavodljiva, ta teorija nije jedina i nije potpuno tačna.

U Jugoslaviji – razdiranoj neizvesnošću, borbama za presto posle smrti Josipa Broza Tita, nacionalnim tenzijama, centripetalnim silama, zahtevima za demokratizaciju i tranziciju – bilo je uobičajeno da razne tajne službe diskvalifikuju političke ili nacionalne protivnike. Moguće je da su u slučaju „Agrokomerc“ te službe u atmosferi opšteg raspada i međusobnog rata republičkih službi imale prste umešane u “upotrebu čoveka”, ali njihov uticaj niti je bio jedini, niti je bio presudan. Ključne su bile „Babine“ ambicije da ostane upamćen kao čovek koji je razvio najnerazvijeniji deo – Cazinsku krajinu – inače ekonomski zaostale Bosne i Hercegovine. To ga je nateralo da masovno primeni već odomaćenu podvalu u rasklimatanom modelu socijalističke privrede – da štampa menice bez pokrića. Tako je, na neki način, pljačkao banke od Triglava do Đevđelije i usput se promovisao kao uspešan menadžer.

Fikret Abdić

Ipak, njegove finansijske egzibicije nisu mogle biti jedini faktor naglog rasta „Agrokomerca“. Šta je još doprinijelo tome?

Tražeći objektivne razloge za tako brzi uspon „Agrokomerca“, Admir Mulaosmanović, naučni saradnik sarajevskog Instituta za istoriju, objasnio je u svom istraživanju da je 1971. godine Bihaćka, odnosno Cazinska krajina, postala poligon za testiranje „novog kursa“ jugoslovenskog partijsko-državnog rukovodstva za period od 1971. do 1991. godine. Osnovne karakteristike “novog kursa” bile su jačanje koncepta državnosti republika i podsticanje privrednog razvoja kroz oslanjanje na „nosioce razvoja” modelom dislokacije velikih privrednih sistema. Tako je Rudarsko-metalurški kombinat Zenica otvarao pogone u Bihaću i Cazinu, to isto radila je i Zagrebačka mlekara, povezivale su se građevinske firme iz Zagreba i Velike Kladuše, „Gorenje“ je izgradilo svoju fabriku u Bihaću. Tako je, po njemu, i Jugoslovenska narodna armija bila strateški partner i pokrovitelj „Agrokomerca“ što se dokumentuje mnogim posetama visokih vojnih zvaničnika i zajedničkim poslovima vojske i „Agrokomerca“ koji nemaju veze s proizvodnjom hrane.

Svakako bitna okolnost razvoja ovog „privrednog čuda“, osim „umešnosti“ Fikreta Abdića sa menicama i vojske, bio je i uspon partijskog funkcionera Hamdije Pozderca, koji je iz tih krajeva. On je u jeku uspeha „Agrokomerca“ ostvario svoje proklamovano obećanje – svakom bračnom paru, u kojem su mlada i mladoženja bili iz Cazina i Velike Kladuše, poklanjan je televizor. Taj revolucionar iz poznate krajiške partizanske porodice i jedan od glavnih egzekutora nad pobunjenim krajiškim seljacima tokom “Cazinske bune” iz 1950. godine, imao je ogromnu moć na tom području.

Služba državne bezbednosti pokrenula je istragu i preuzela kontrolu nad svim postrojenjima „Agrokomerca“ 27. januara 1987. To je bio signal da je vojska izgubila ili predala kontrolu nad velikokladuškim kombinatom koji je pušten niz vodu. Proširenom istragom i zahvaljujući medijima utvrđeno je da su 63 jugoslovenske banke učestvovale u plasiranju novca za „Agrokomerc“ preko lažnih menica tog preduzeća. To je bio kraj „Agrokomerca“ i samog Abdića. Pao je u nemilost, te je osuđen maja 1988. godine prvostepenom sudskom presudom na četiri i po godine zatvora, ali presuda nikada nije dobila pravosnažnost. Iz zatvora je izišao već krajem oktobra 1989. godine, dok ostali politički akteri nikad nisu krivično odgovarali.

Bosna i Hercegovina je u SFRJ, do samog kraja, važila za bastion jugoslovenskog rigidnog komunizma. Partijska burazerska ekonomija maskirana je frazama o očuvanje izvornih tekovina narodnooslobodilačke borbe, uz stalno pozivanje na bratstvo i jedinstvo. U federalnim institucijama, ali i u organima vlasti svih ostalih republika, vladalo je gotovo nepodeljeno uverenje da su iza afere „Agrokomerc“ faktički stajali moćni političari iz BiH – direktno, kao familija Pozderac, ili indirektno, kao svi ostali političari na visokim funkcijama – koji su blagonaklono ili nezainteresovano posmatrali postojanje i zloupotrebe političko-ekonomskih feuda. Možda je najbolje ovu aferu opisao predsednik Predsedništva Slovenije France Popit, ustvrdivši da Agrokomerc “nije samo proizvod politike čitave republike, nego i neradnog i parazitskog mentaliteta“. Na neki način, bila je to sistemska greška i paradigma svega što se inače dešavalo širom SFRJ.

Kako SFRJ prolazi u poređenju sa državama formiranim na njenim ruševinama nakon 1990. godine, kada je riječ o parametrima korupcije?

Posle raspada SFRJ, u vremenu ratova, kriza, sankcija i odsustva bilo kakvog sistema, koji i do danas nije sasvim uspostavljen, u vreme sveopšteg mita, šverca, korupcije, partijski dirigovane ratne privrede bile su plodno tlo za razne vrste zloupotreba. Ratno stanje, nezapamćena ekonomska kriza, sankcije i drastičan pad životnog standarda učinili su da narodu, na kraju ove epohe, pređašnji koruputivni sistem zasnovan na partijskoj dirigovanoj privredi, kreditima i menicma bez pokrića, ali sa velikim tržištem, bude daleko prihvatljiviji. Svejedno im je kako je Abdić upravljao, po zakonu ili ne, kao i mnogi drugi „abdići“ u to doba, uz menice sa ili bez pokrića. Tim žalom za srećnom prošlošću vodili su se građani Velike Kladuše na lokalnim izborima oktobra 2016. kad su svojim glasovima poverili vlast Fikretu Abdiću, nakon velikog povrtaka sa izdržavanja 15 godina kazne za ratne zločine. „Babo“ je za njih bio, a i posle 30 godina ostao, simbol boljeg života.

Dodao bih da se, ne samo građanima Velike Kladuše, već mnogima, sistem i način poslovanja Fikreta Abdića, Hakije i Hamdije Pozderca i svih drugih „abdića“, na čelu sa „vrhovnim babom“ Titom, činio kao balkanski Eldorado, u kojem su bez mnogo rada, trošeći kredite i koristeći menice bez pokrića, imali posao i moglo se živeti relativno lagodno. Koliko je to zaista trajalo i da li je to bilo realno ekonomski zasnovano, nikog više ne zanima. Upravo stoga, Josip Broz Tito, po određenim istraživanjima u Srbiji, a verujem i šire – u Crnoj Gori, Makedoniji i BIH – i pored svih priča o zločinima, anomalijama i malverzacijama tog doba, uživa čak oko 30 odsto podrške u narodu.

Šta mislite o rezonu šire populacije u regionu, koji je sažet u banalnoj, ali simptomatičnoj rimi: „Druže Tito, ti si krao, ali si svima dao, ovi kradu, nikome ne dadu“?

Ljudski um, po pravilu, kad određeno vreme prođe, seća se uglavnom lepih stvari. Kritičko promišljanje prošlosti i stvarnosti ovde nije nikad bila osobina većine. To su veoma zavodljiva sećanja i mitovi, u odnosu na nevolje koje godinama prate uspostavljanje zdrave tržišne privrede, zasnovane na realnim osnovama, a ne na menicama bez pokrića. U vremenu tranzicije, sumnjivih privatizacija, brojnih afera, otpuštanja radnika, kraha jugoslovenske velike privrede, povećanja imovinskih razlika među ljudima, neizvesnosti i borbe za golu egzistenciju, što nudi današnji sistem, na gotovo celoj teritoriji bivše Jugoslavije, osim, donekle, možda u Sloveniji, kod mnogih je odomaćena baš ta životna filozofija: „Druže Tito, ti si krao, ali si svima dao, ovi kradu, nikome ne dadu“.

Zapravo, to mentalitetsko stanje u širim slojevima stanovništva u Srbiji, a verovatno i u BiH, Crnoj Gori i Makedoniji, na neki način je i najveći problem. Očekivanje od države i od jednog čoveka da reši sve probleme i da nekom nešto pruži. Ovde na Balkanu traže se vođe i mesije, Abdići, Pozderci, Miloševići, novi Tito koji će preko partije i partijskih veza sa pokrićem ili bez, svejedno, izvući ljude iz siromaštva. Sistem opšte korupcije, stoga, vlada i danas, oslonjen na višedecenijske navike naroda. Ljudi se učlanjuju u partije, primaju i daju mito, i glasaju, očekujući svoje parče kolača, zaposlenje ili makar i najmanji poklon. Prodaju se glasovi po selima i za par hiljada dinara. U doba siromaštva i velike nezaposlenosti, partije na vlasti to koriste i na taj način stiču milionsku klijentelu. Monoplom na medije, progonom zdrave kritike iz javnog prostora i krahom nezavisnih institucija, partije formiraju stabilokratiju. Iz te perspektive gledano, na ovim prostorima demokratski sistem i zdrava tržišna ekonomija za duže vreme verovatno predstavljaju utopiju.

„Narodne mase“, decenijama sviknute na koruptivni sistem i gušenje slobode i očekivanja od svemogućeg vođe, veruju da partijska pripadnost određuje privredni uspeh i zaposlenje, a ne kvalitet, stručnost i tržište, pa traže uhlebljenje u nekoj vrsti odnosa sa vladajućom partijom. Jer, od 1944. godine, ako ne i mnogo ranije, kod nas je partija – sve.

Preuzeto sa eTrafika.net


Buka preporuka

Intervju

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.